Живот је текао спор, ко кад гатара мило
Реч тајну шапће, с којом се даввно срела.
За нечим уздисах ја, нечег ми жао било,
Од неке тајне маште глава ми би врела.
На распућу стадох где свуд је поље,
Шумски хоризонт ми устави ход.
Но, чак и ту, под игом туђе воље,
Би тежак, чини се, небески свод.
И јасни беху узроци скривени,
Шта плени мисли, шта је младости зорт.
Док тамо - дан, што се гасећ румени,
Сипи златом, на шумски хоризонт.
Пролеће! Шта ли то тугу ми ствара?
А глава, од каквог ли букти сна?
Тајанствено као гатара стара,
Дивне речи живот да шапће зна.
16. марта 1902.
Нема коментара:
Постави коментар