"Мој дивни Сан Ђовани" - Данте
Не врати се ни кад у смрт пр`ну
У Фиренцу стару и чудесну.
Када пође, он се не осврну,
Њему певам ову своју песму.
Бакља, ноћ и стисак опроштајни,
Иза прага плач судбине звони.
Из пакла је прокле с болом крајњим,
А у рају сећање га ломи -
Али бос, у хаљи покајника,
С упаљеном свећом изнад груди,
Не прође Фиренцом својом никад
Вероломном, ниском, коју љуби...
1936.
Нема коментара:
Постави коментар