Наиђе некад и такав дан
Кад срце следи ветар снежни,
Не спасе тад ни гласак нежни,
Нити о послу какав план...
И попут плахе, дивље птице
Летиш - зора у крви сва...
Тугу, страст, огањ дрхтавице
Безумна љубав носи та...
По срца - облак што прети,
Под њим - глуво и немо свуд,
Она од пре се поремети,
Већ није иста - друга ћуд...
Весела, гуши, пуна таме,
И начас јој застане дах,
Дотад горда, душа постане
Сад послушна, на један мах!
22. новембра 1913.
Нема коментара:
Постави коментар