Ана Ахматова

* * * 

Кад сам се у мрачној престоници,

Руком тврдом, што је сустала,

На чистој белој страници,

Ја опраштала од престола,

И ветар бацао несмањено

Млазеве кише у прозоре, -

Изгледало је небо спаљено

Димом озаре.

Нисам гледала ја на Неву,

На осветљени гранит тавни.

На јави видех тебе у свему,

Незаборавни.

Неочекивано у густој тами

Био је град предјесењи.

Да би омогућиле мој бег сами,

Размиљеле се пепелне сени.

Тек сам са собом крст узела,

Што ми га даде оставив мене

Да би ми степа цветала цела

И ветрови певали ко сирене.

И ево он на пустој стени

Чува ме од горких блудњи,

И ништа није страшно мени

Појмити, - чак ни дан судњи.

Пешчани залив, 1916.