* * *
Вечерњи часови промичу с горчином.
Непоправљиво бела страница.
Мимозе миришу Ницом и топлином.
У лучи месеца лети страшна птица.
А ја за сутрашњи изглед сплећем косе,
Овијајући их о поноћну таму
И, кроз прозор, презрев тугу и осаму,
Посматрам валове и песка откосе.
О, какве тај човек поседује моћи
За кога нежности мале не постоје?
Не могу уморне да подигнем очи
Када он име изговара моје.
1913.
Нема коментара:
Постави коментар