Ана Ахматова

Вијуго црни се пут.

Даждило је меко.

Да испрати мене успут,

Молио је неко.

Пристадох, ал` заборавих

Да погледам сапутника.

И већ после ја зажалих

Што се слабо сећам лика.

Магла као дим тамјана

Из милиона кандила.

Од његове песме пјана

Бакља срца се уждила.

Памтим вратнице дрвене,

Крај нашега пута строго,

Тај што беше покрај мене

Шапну тихо: "Драга збогом".

Крст бакарни даде ми он,

Ко брат сестри, брат рођени,

И ја слушам глас сребрни

Његов, степске песме звон.

И код куће, као странче,

Сузама се давим, грцам.

Одазови се, незнанче,

Тражим те са бакљом срца.

1916.