* * *
Нисам за оне који дају
Рођену земљу душманима.
За ласке њихове не хајем,
Нити песама за њих имам.
Ал` увек жалим прогнанике,
Ко оног кога затворише,
Мрачни су пути тог путника,
На пелен туђи хлеб мирише.
А овде, с пожаром и димом
Остатке младости трошимо,
Ударац сваки да примимо,
Ниједан неће крај нас мимо.
И знам, у оцени ће нам некад
Да буде признат сваки час...
Ал` нема тврђег човека
С поносом људским, ко у нас.
1922.
Нема коментара:
Постави коментар