3
Ти одлазиш где сунце запада
И видећеш вечерње светлости саг.
Ти одлазиш где сунце запада,
И мећава замеће траг.
Мимо прозора мојих - бестрастан - ти ћеш
Проћи у снежној тишини, стуштен,
Мој дивни божји праведниче,
Тиха светлости моје душе!
На твоју душу лакома нисам!
Незадржив твој је пут.
У руку бледу од пољубаца присна
Нећу забити клин свој љут.
И по имену те нећу викнути,
И руке нећу пружити, ни склонити.
Твом светом, воштаном лику
Из далека ћу се поклонити.
И стојећ под спорим снегом, сетно,
Спуштаћу се коленима у снег,
И у име твоје свето
Пољубићу вечерњи снег -
Тамо где си кораком узвишеним
Прошао у гробној тишини, стуштен,
Светлости тиха, славом услишена,
Сведржитељу моје душе.
2. мај 1916.
6
Мислили су да је човек!
И у смрт га нагна тлачитељ.
Сад мртав је. Довек.
За мртвим анђелом плачите!
Он је у смирај дана
Опевао лепоту вечерњу.
Три воштана плама
Дрхтуре, у сујеверју.
Полазили су од њега зраци -
Жарке жице по снегу посном.
Три воштане свеће краци -
Сунцу! Светлосном!
О, погледајте - како су
Упали тамни капци!
О, погледајте - како су
Сломљени крила краци!
Црни чита чтец,
Тапкају људи празни...
- Мртав лежи поет-жрец
И васкрс празнује празник.
6. мај 1916.
10
Ево га - гледај - уморан од туђина
Вођ без дружина.
Ево - шаком пије из узвишене бистрине -
Кнез без баштине.
Тамо му је све: и кнежевина, и чета,
И хлеб, и мати света.
Дивно је твоје наслеђе - нек је твоја жеља,
Пријатељу без пријатеља!
15. август 1921.
11
Пријатељи његови - не дирајте га!
Слуге његове - не дирајте га!
На лицу његовом било је тако јасно:
Није од овог света моје царство.
Кобне су мећаве кружиле дуж жила,
Рамена згрбљена свијала се од крила,
У певачки процеп, у запеклу јару, у присоју -
Ко лабуд је душу испустио своју.
Падај, падај, бронзе гласу пресвети!
Крила су сазнала право: летети!
Усне што викале су реч: одговори, умеш ли!
Знају да тога нема - умрети!
Зоре пије, море пије - до грла сит
Пијанчи. - Парастосе немој да служиш ти!
Код оног што је наредио: бити треба!
Да се он нахрани - биће увек хлеба!
15. август 1921.
12
И над равницом сињом
Крик лабуђи сину.
Мајко, зар не позна сина?
То он - са заоблачних врсти,
То он - последње опрости.
А над равницом
Злослутне мећаве туга.
Дево, зар не позна друга?
Подеране ризе, крило се у крви криви...
То он - последње нам: Живи!
Над грешном -
Узлет озарен: осама.
Праведни је душу отео - осана!
Робијаш је нашао постељу-камин.
Пасторак мајци у дом. - Амин...
између 15. и 25. августа 1921.
13
Није се ребло сломило -
Сломљено је крило.
Нису стрељачким метком, знај,
Груди пробили. Не извади тај
Метак. Не поправи крила у не-лету.
Нагрђен је ишао по свету.
-----------------
Хвата, хвата венац од трња!
Шта је покојнику - трепет грмља,
Женског ласкања лабуђе паперје...
Пролазио је, сам и глув, безмерјем,
Залеђујући заласке, прикован
Празнином безоких кипова.
Једно је само у њему живо било:
Преломљено крило.
Између 15. и 25. августа 1921.
15
Ко снен, ко пјан,
Неспремно за вест.
На слепом оку јама:
Бесана савест.
Празне очи дупље:
Мртво и светло - заклон.
Сновидца, свевидца шупље
Празно стакло.
Ниси ли ти
Њен плашт што шуштав пада
Не-изнео
Супротним кланцем Хада?
Није ли ова,
Пуна звона сребрноплава,
Дуж сненог Хебра
Пливала глава?
25. новембар 1921.
16
Тако, господе! И мој бол
Прими за утврђење храма.
Не певам своју љубав, свој бол,
Већ земљу своју у ранама.
Не тврдице зарђали ковчег, но жар,
Гранит узглачан коленима жртви!
Свима су жртвовани херој и цар,
Свима - праведник - поет - и мртви.
Ломећи Дњепра лед жилав,
Незбуњен лесом мртвачким и таласом.
Русија - Ускрсом теби плива,
Поплавом хиљадугласом.
Тако, срце, плачи и хвале ромори!
Нек на вапај твој - вапаја мору -
Смртну љубав почне завист да мори.
А друга се радује - хору.
2. децембар 1921.
Неко је саздан од камена, неко од глине -
А сребро светлуца из мог имена!
Моја је - издаја, моје је име - Марина,
Ја сам - непостојана морска пена.
Онима што носе глину у свом ребру -
Надгробне плоче и сандук што зјапи...
- У крстионици сам морској крштена - у сребру -
У скоку - ја се разбијам у горке капи!
Кроз свако срце, кроз све густе мреже
Пробиће се моја самовоља. -
Видиш ли ове обрве што беже?
Мене нећеш претворити у со земних поља.
Дробећи се о гранитна ваша колена,
Ја са сваким таласом - вооскрсавам!
Живела пена - весела пена -
Висока пена морска!
23. мај 1920.
Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена - железних - за све.
Није песник ко пева док барут мирише.
И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце - грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.
1921.
Нема коментара:
Постави коментар