КАД СИ НА ЈАВИ ОСТАВИЛА МЕНЕ... - Ханс Хопфен

Кад си на јави оставила мене,
Кад спомен на ме више нема моћи,
О, зашто онда плачући, о, реци
Походиш мене у сну сваке ноћи?

Зашто ме руком милујеш по коси,
Ко негда кад ми бјеше свети ћивот,
Очију твојих када слатки блесак
Обнади срце, срећу и мој живот?

Истину ако твоја писма зборе -
Да чиниш оно што ти срце суди,
Зашто ми трње посипаш по глави
И живу ватру на рањене груди?

Пусти ме у свом да утонем јаду!
Пусти да грцам усред туге своје!
Не маши мени на обалу тамо,
Гдје мојих нада пуста гробља стоје.

Но ипак, када призрак твоје слике
Нада мном лебди, ја у чежњу падам:
Мени се чини златан вео трепти
И своје срце тек могу да свладам.

Ја тада чујем са узглавља твога
Молитва једна, сузна, гдје све ближе,
Сва раскидана болом твоје чежње,
Мојој даљини кроз ноћ глуху стиже.

И тада сине празник давног доба:
Као сјај славе око тебе лије,
Ко гласи звона звони из даљина
И у мом срцу тихи покој вије.

Па кад си мене оставила млада,
Кад спомен на ме више нема моћи,
Како ми онда твоја мисо, реци,
И твоја чежња дођу сваке ноћи?...