Десет сам дана ја над њиме клечо
И тромо тело све рукама дивљим
Хвато и тресо и трзо њиме,
И викао сам и молио њега,
Све док ми није глас постао храпав
Ко рик волова и блека оваца:
Та удари ме! као пас сам цико,
Послушај, брате, удари ме, удри!
Но он је био непомични камен.
Тада сам хитро чељадима трчо,
Оцу и браћи, и докле су они
Клечали јутром пред богом, ја падох
Пред њих и мољах: Та бијте ме, браћо!
Ја удрих њега; па зашто он лежи
И не миче се? Ја га често шибах.
А и он мене. Па што данас неће?
Што ме не туче? Та ви туците ме!
Кад ме он више не може, ви бијте!
Све док ме когод не удри, ја леђа
Исправит не могу.
Али равнодушност
Којом су они рашчупано тело
Од тица гладних положили у гроб,
И та хладноћа мртвог им погледа
Одагнаше ме у пустињу глуху.
Ту седам љета сјеђах на стијени,
Докле не појмих да је ово конац
И да створ људски пред богом не вреди
Ни као једно живинче, два љета
Што га он храни и једног јутра
Закоље за глад; док сасвим не појмих
Ово свршетак да је за нас свијех
И да ће земља сва постати празна,
И ништа више она неће бити.
И кад то појмих, ја на ноге скочих
И својој браћи у село отрчах
И, ту на тргу међ` њима стојећи,
Цијели дан сам говорио њима:
Ово је грдна претња и проклетство
Што бог над нашим животима виси,
Ми ћемо опет сви бити ко земља,
Пусти и неми. Мичите се, људи,
Све док вам јоште сиротни слиједе,
Греш`те и скврн`те, ал` будите живи!
Зидајте торањ до неба! Мостове
Град` те про мора! Мичите се! Амо,
Амо, сви са мном!
Но кад вече дође,
Одоше кући; спавати су хтјели.
Ја се тад заклех: не бити ко они,
Но ову бедну мрвицу времена,
Што нам удели милостиви Отац,
Испунит силним, безбројним животом.
Тада у земљи пећину ископах,
Гдје им одвлачих новорођенчади,
Да бих увече кући крви имо,
Да руке перем, и њихове жене,
Трудне од осам мјесеци, плијених,
Да би плод нови њихова живота
Пред очима им растргати мого.
С најљепшим њихним женама сам лежо,
С којима двјеста имао сам дјеце,
Да нигда сјеме радника не свехне.
Тамо сам скупљао чопоре вукова
С којима сам смртно гонио племена -
Палећи ватром дворове им горде.
Сада се они кренуше дан и ноћ
Да траже братоубицу Кајина,
Непријатеља спавања, тромости,
Ал` кога, лени, нигда наћи неће.
Но ако једне вечери ме стигну,
Ил` ако божја обори ме рука,
Ја ћу се бранит као љута звијер
И против бога искесићу зубе,
Нек се он, што нас створи да час кратак
Лутамо земљом и ту без помоћи
Гинемо као од снијега травке,
Згрози кад види како Кајин мре.
И тромо тело све рукама дивљим
Хвато и тресо и трзо њиме,
И викао сам и молио њега,
Све док ми није глас постао храпав
Ко рик волова и блека оваца:
Та удари ме! као пас сам цико,
Послушај, брате, удари ме, удри!
Но он је био непомични камен.
Тада сам хитро чељадима трчо,
Оцу и браћи, и докле су они
Клечали јутром пред богом, ја падох
Пред њих и мољах: Та бијте ме, браћо!
Ја удрих њега; па зашто он лежи
И не миче се? Ја га често шибах.
А и он мене. Па што данас неће?
Што ме не туче? Та ви туците ме!
Кад ме он више не може, ви бијте!
Све док ме когод не удри, ја леђа
Исправит не могу.
Али равнодушност
Којом су они рашчупано тело
Од тица гладних положили у гроб,
И та хладноћа мртвог им погледа
Одагнаше ме у пустињу глуху.
Ту седам љета сјеђах на стијени,
Докле не појмих да је ово конац
И да створ људски пред богом не вреди
Ни као једно живинче, два љета
Што га он храни и једног јутра
Закоље за глад; док сасвим не појмих
Ово свршетак да је за нас свијех
И да ће земља сва постати празна,
И ништа више она неће бити.
И кад то појмих, ја на ноге скочих
И својој браћи у село отрчах
И, ту на тргу међ` њима стојећи,
Цијели дан сам говорио њима:
Ово је грдна претња и проклетство
Што бог над нашим животима виси,
Ми ћемо опет сви бити ко земља,
Пусти и неми. Мичите се, људи,
Све док вам јоште сиротни слиједе,
Греш`те и скврн`те, ал` будите живи!
Зидајте торањ до неба! Мостове
Град` те про мора! Мичите се! Амо,
Амо, сви са мном!
Но кад вече дође,
Одоше кући; спавати су хтјели.
Ја се тад заклех: не бити ко они,
Но ову бедну мрвицу времена,
Што нам удели милостиви Отац,
Испунит силним, безбројним животом.
Тада у земљи пећину ископах,
Гдје им одвлачих новорођенчади,
Да бих увече кући крви имо,
Да руке перем, и њихове жене,
Трудне од осам мјесеци, плијених,
Да би плод нови њихова живота
Пред очима им растргати мого.
С најљепшим њихним женама сам лежо,
С којима двјеста имао сам дјеце,
Да нигда сјеме радника не свехне.
Тамо сам скупљао чопоре вукова
С којима сам смртно гонио племена -
Палећи ватром дворове им горде.
Сада се они кренуше дан и ноћ
Да траже братоубицу Кајина,
Непријатеља спавања, тромости,
Ал` кога, лени, нигда наћи неће.
Но ако једне вечери ме стигну,
Ил` ако божја обори ме рука,
Ја ћу се бранит као љута звијер
И против бога искесићу зубе,
Нек се он, што нас створи да час кратак
Лутамо земљом и ту без помоћи
Гинемо као од снијега травке,
Згрози кад види како Кајин мре.
Нема коментара:
Постави коментар