10.
О, блажен ко је у луку стиго,
И оставио буру и море,
Па сада мирно и топло седи
У добром општинском подруму у Бреми.
Како се само присно и мило
У римској чаши зрцали свет,
И како ли се, узбуркан и озарен,
У жедно срце микрокозам слева!
Ја све у чаши видим,
Стару и нову повест света,
Грке и Турке, Хегла и Ганса,
Лимуна шуме и свечане параде,
Берлин и Шилду, Тунис и Хамбург,
Али нада све и слику драге,
Анђелско лице на дну златноме
Рајнскога вина.
О, како си лепа, како си лепа, драга!
Ти си ко једна ружа!
Не као Шираска ружа,
Вереница славујева, коју је Хафиз опево;
Не као ружа Саронска,
Светорумена, коју пророци прославише;
Ти си ко ружа што је
У подруму општинском у Бреми!
То је ружа над руже,
Што је старија све лепше цвета,
И њени небесни мирис
Усрећио је мене,
Надахнуо ме и опио ме;
И да ме није чврсто за перчин држо
Подрумар општински у Бреми,
Ја бих се стропоштао!
Поштени човек! Ми смо седели скупа
И као браћа пили,
И поверљиво крупне претресали смо ствари,
И уздисали и грлили се,
И он је мене у веру љубави обратио -
И ја сам у здравље пио
Најљућих душмана својих,
И свијем рђавијем песницима опростио,
Како би и мени самом некад прошћено било;
Ја сам од побожности плакао, и напослетку
Отворише ми се врата спасења,
Где дван`ест апостола, великих светих бурета,
Ћутећи проповедају, но ипак тако јасно
За све народе света.
То су вам људи!
Споља су неизгледни, у грубоме оделу,
Но изнутра су лепи и светлији
Но сви охоли левити храма
И Херодијеви трабанти и удворице,
У пурпур обучени и златом украшени, -
Та ја сам зборио увек,
Не у простачкоме пуку,
Не, у најотменијем је друштву
Стално: живео небесни краљ!
Алилуја! Како ме блажено обвејавају
Палме витлејемске!
Како мирише измирна Хеброна!
Како жубори Јордан и од радости посрће! -
И моја бесмртна душа посрће,
И с њоме посрћем и ја, у посртању моме,
Уз степенице ме горе на светлост дана води
Поштени општински подрумар у Бреми.
Ти подрумаре поштени општински у Бреми!
На крововима кућа погледај како седе
Анђели пјани и поју!
То жарко сунце онамо горе
Само је један црвени, пијани нос,
Нос духа времена,
И око црвеног носа духа времена
Врти се цео пијани свет.
О, блажен ко је у луку стиго,
И оставио буру и море,
Па сада мирно и топло седи
У добром општинском подруму у Бреми.
Како се само присно и мило
У римској чаши зрцали свет,
И како ли се, узбуркан и озарен,
У жедно срце микрокозам слева!
Ја све у чаши видим,
Стару и нову повест света,
Грке и Турке, Хегла и Ганса,
Лимуна шуме и свечане параде,
Берлин и Шилду, Тунис и Хамбург,
Али нада све и слику драге,
Анђелско лице на дну златноме
Рајнскога вина.
О, како си лепа, како си лепа, драга!
Ти си ко једна ружа!
Не као Шираска ружа,
Вереница славујева, коју је Хафиз опево;
Не као ружа Саронска,
Светорумена, коју пророци прославише;
Ти си ко ружа што је
У подруму општинском у Бреми!
То је ружа над руже,
Што је старија све лепше цвета,
И њени небесни мирис
Усрећио је мене,
Надахнуо ме и опио ме;
И да ме није чврсто за перчин држо
Подрумар општински у Бреми,
Ја бих се стропоштао!
Поштени човек! Ми смо седели скупа
И као браћа пили,
И поверљиво крупне претресали смо ствари,
И уздисали и грлили се,
И он је мене у веру љубави обратио -
И ја сам у здравље пио
Најљућих душмана својих,
И свијем рђавијем песницима опростио,
Како би и мени самом некад прошћено било;
Ја сам од побожности плакао, и напослетку
Отворише ми се врата спасења,
Где дван`ест апостола, великих светих бурета,
Ћутећи проповедају, но ипак тако јасно
За све народе света.
То су вам људи!
Споља су неизгледни, у грубоме оделу,
Но изнутра су лепи и светлији
Но сви охоли левити храма
И Херодијеви трабанти и удворице,
У пурпур обучени и златом украшени, -
Та ја сам зборио увек,
Не у простачкоме пуку,
Не, у најотменијем је друштву
Стално: живео небесни краљ!
Алилуја! Како ме блажено обвејавају
Палме витлејемске!
Како мирише измирна Хеброна!
Како жубори Јордан и од радости посрће! -
И моја бесмртна душа посрће,
И с њоме посрћем и ја, у посртању моме,
Уз степенице ме горе на светлост дана води
Поштени општински подрумар у Бреми.
Ти подрумаре поштени општински у Бреми!
На крововима кућа погледај како седе
Анђели пјани и поју!
То жарко сунце онамо горе
Само је један црвени, пијани нос,
Нос духа времена,
И око црвеног носа духа времена
Врти се цео пијани свет.
Нема коментара:
Постави коментар