47.
Они су кињили мене,
Гњеву ме гоне бледом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.
Мој су хлеб тровали, отров
У чашу лили ми редом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.
Но она што ме кињила,
Мучила, више од свије`,
Никад ме мрзила она
И никад љубила није.
48.
Жарко се лето смеје
Са јагодица твоји`;
У твоме срцу малом
Студена зима стоји.
Но, моја драга, скоро
То ће се друкчије збити!
На лицу зима ће доћи,
А лето у срцу бити.
49.
Кад се растају двоје,
Они се рукују тад,
И стану плакат и дуго
Уз горки уздишу јад.
Ми нисмо плакали, драга,
Нит` рекли "ах!" ни "вај!"
Касније сузе су дошле
И горки уздисај.
50.
Они сеђаху уз чај и о љубави
Речи је пало сила.
Господа беху од укуса, а госпе
Од нежна чувства и мила.
"Љубав платонска мора бити!" саветник суви
Рече а важан сасвијем.
Иронично се осмехну саветниковица,
Но ипак уздахну с тијем.
Каноник јако раствори уста:"Љубав
Сувише не сме бити слепа,
Иначе здрављу шкоди." "Како то?" шапну
Фрајлица врла и лепа.
"Љубав је једна пасија!" додаде на то
Грофица сетна и бона,
Па шољом чаја љубазно госпа нуди
Господина барона.
За столом тебе не беше и празнина
Осећала се јасно -
Ти би о твојој љубави, моја драга,
Причала тако красно.
51.
Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
Ти у цветну младост моју
Ули отров грчевити.
Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
У срцу ми много змија,
Међу њима, драга, и ти.
52.
Опет сам снево о добу давном:
Ноћ мајска, а сретни цели
Ми смо, седећи под липом тавном,
На вечну верност се клели.
За клетвом клетве текле су нове, -
Ту кикот, пољупци, треме,
А зар да памтим на клетве ове,
За руку ти уједе ме.
О драга, ока сјајна и мила,
О цвете зао и мио!
Твоја је клетва у реду била,
Ујед је сувишан био.
53.
Ја стојим на врху брега
И чезнем сентиментално.
"Што нисам птица која!"
Све тако уздишем стално.
Да сам ја лака ласта,
Ја бих се теби вио,
И где ти прозори стоје
Себи бих гнездо свио.
Да сам ја славуј птица,
До твојих прхно бих страна,
Па бих ти ноћу слатко
Певао песме с грана.
Да сам ја бена*, твом срцу
Одмах бих слетио доле;
Та ти све бене волиш,
И видаш бенасте боле.
*тако се зове у околици Мостара једна врста дивље патке (прев.)
54.
Лагано моја кола
Кроз шумске одмичу стране,
Где у пролетњем сјају
Чаробно цветају гране.
Ја седим, умујем, сневам,
На драгу мислим, кад саме,
Спрам кола мојих, три сенке
Главом климнуше на ме.
Скакућу, кесе се, ругају,
Но ипак плаше се мене;
И смешаше се ко магле,
И све три прхнуше сене.
55.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да те гроб крије.
Пренух се, а још низ лице
За сузом суза се лије.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах ти оде другом.
Пренух се, и јоште сам горко
У плачу јецао дугом.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да сам ти мио.
Пренух се, а увек јоште
Поток се суза лио.
56.
Сваке те ноћи сневам,
Твој благи поздрав ми лети;
Ја гласно плачући падам
Пред слатке ножице ти.
Ти болно гледаш на ме
И сетно машеш главом;
И капље бисерних суза
У оку сину ти плавом.
Киту ми чемпреса пружаш,
Реч једну шапћеш ми ти`о.
Пренем се, ките нема,
Нит` памтим твој шапат мио.
57.
Ноћ хуји, дажда лева,
Јесењи ветар веје;
Где је сад моје сиротно,
Плашљиво дете, где је?
На прозору је видим
Њене собице саму;
Сузним очима зури
У ноћ и пусту таму.
58.
Јесења ноћ је и стабла
Повија ветар љут;
Ја сам, огрнут струком,
Уз горски јездим пут.
И како ја јездим, и мисли
Језде ми преда мном;
Оне ме весело воде
У моје драге дом.
Са свећом излазе слуге,
Пас лаје зао и прек,
Ја јурим уз завој скала
Уз оштрих мамуза звек.
У соби, сагови где су,
Топлота, мирис и сјај,
Драга ме чека, ја летим
У њезин загрљај.
Храстови шуме и зборе
Уз ветар студен и худ:
"Шта ћеш с том лудом клапњом,
Ти коњаниче луд?"
59.
Једна се одрони звезда
Са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда
Што тамо пада и гасне.
Са јабукова стабла
Падају хрпе цвета,
Ветри стижу и тим се
Играју, весела лета.
Лабуд рибњаком кружи
И пева, и песма звони
Све тише, и певач бели
У гроб водени рони.
Све је немо и мрачно!
Цвет је раздуван цео,
Згасла је звезда и с песмом
Потоно лабуд бео.
60.
Мене бог снова у дворе огромне вину,
Где се опојни мирис и блесак лије,
Где разнобојни валови људи теку
Кроз чудни заплет соба лавиринтскије`.
Ту слуге траже излазна врата и руке
Крше у страху за дочек гостију нови`,
С витезима се, у мноштву, истичу госпе,
А и ја сам сам одвучен у вртлог ови.
Но наједанпут ја се сам нађох, у чуду
Како је нагло нестало гомила свију;
И даље ступам, и хитам, и идем само
Кроз заплет соба што чудновато се вију.
Корак ми тежак постаје и страх ме хвата
Да ћу икада излазак наћи који.
Накопон дођем на задња врата и ступам,
На излаз врата - о боже, ко ту стоји!
То беше драга, што је на врат`ма била,
На уснама јој бол, на челу бриге тама;
Да назад идем, знаке ми руком даје.
Опомиње ли ме, или се срди на ме?
Ипак из њеног ока жар слатки греје,
Што ми сву памет и целе трза груди,
И док ме она гледаше строго и чудно,
Но ипка тако љупко, ја се пробуди`.
61.
Поноћ је била нема и као лед;
Ја тугујући по гори луто сам блед.
Из сна сам трго цео планински стрм,
И болно врхом тресо је сваки грм.
62.
На раскршћу је гроб ледни
За самоубица свет;
Ту расте грешника бедни`
Један плаветни цвет.
Ту у ноћ нему сам био,
Сав болом обузет;
На месечини се њи`о
Бедних грешника цвет.
63.
Свуда где сам, око мене
Помрчина, густе таме,
Откад мило не гледају
Твоје сјајне очи на ме.
О, љубави златне звезде,
Пресјале су више моћи,
Испод мене понор пуца -
О, прими ме, древна ноћи!
64.
На очима с црном ноћи
А оловом поврх уста,
Укочена срца, мозга,
Лежах у дну гроба пуста.
Не знам рећи колико сам
У ковчегу снево тако,
Кад се пренух а на гробу
Куцање се зачу лако.
"Зар, Хајнриче, устат нећеш?
Вечног дана светлост грије;
Сви су мртви ускрснули,
Час радости вечне бије".
Ја не могу устат, драга,
Слеп сам јоште свако доба;
Од плача се угасише
Посве моја ока оба.
"Ја ћу, драги, пољупцима
Збрисат с веђа ноћ ти слепу,
Па анђеле гледај златне
И небесну светлост лепу".
Ја не могу устат, драга,
Још млаз бије крви вреле
Из мог срца, где згодише
Речи твоје оштре стреле.
"Ја ћу, драги, тихо спустит
Руку поврх рана тијех,
И крв неће више тећи,
И нестаће бола свијех".
Ја не могу устат, драга,
Крв из главе тече моје;
Кад ми тебе украдоше,
Сам сам зрном пробио је.
"Ја ћу, драги, увојцима
Затворити ране ти`о:
Бујица ће крви стати,
Па ћеш бити здрав и чио".
Молила ме тако нежно,
Ја попустих речи благој;
Ја се хтедох подигнути,
Па да пођем својој драгој.
Тад се ране отворише,
А из чела и из груди
Пљусну поток вреле крви,
Ја се тргох и пробуди`.
65.
Старе, пакосне, песме
И снове зле и худе
Ход`те да сахранимо;
Но ковчег нек велик буде.
У њ ћу још спустити доста,
Но шта, сад нећу рећи;
Од бачве Хајделбершке
Тај ковчег нек буде већи.
Носила справте чврста
Од даске дебеле доста;
Но дужа морају бити
Од Могунцијанског моста.
И дван`ест дива нек дође
Великих и устарјни`,
Јачи` но Христофор свети
У Келнском хранму на Рајни.
Нек они ковчег однесу
И спусте у море тамо,
Јер тако велики ковчег
За гроб је велики само.
Знате ли што ковчег мора
Тако велики бити?
Ја ћу ту још и љубав
И боле сахранити.
Они су кињили мене,
Гњеву ме гоне бледом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.
Мој су хлеб тровали, отров
У чашу лили ми редом,
Једни љубављу својом,
А други мржњом и једом.
Но она што ме кињила,
Мучила, више од свије`,
Никад ме мрзила она
И никад љубила није.
48.
Жарко се лето смеје
Са јагодица твоји`;
У твоме срцу малом
Студена зима стоји.
Но, моја драга, скоро
То ће се друкчије збити!
На лицу зима ће доћи,
А лето у срцу бити.
49.
Кад се растају двоје,
Они се рукују тад,
И стану плакат и дуго
Уз горки уздишу јад.
Ми нисмо плакали, драга,
Нит` рекли "ах!" ни "вај!"
Касније сузе су дошле
И горки уздисај.
50.
Они сеђаху уз чај и о љубави
Речи је пало сила.
Господа беху од укуса, а госпе
Од нежна чувства и мила.
"Љубав платонска мора бити!" саветник суви
Рече а важан сасвијем.
Иронично се осмехну саветниковица,
Но ипак уздахну с тијем.
Каноник јако раствори уста:"Љубав
Сувише не сме бити слепа,
Иначе здрављу шкоди." "Како то?" шапну
Фрајлица врла и лепа.
"Љубав је једна пасија!" додаде на то
Грофица сетна и бона,
Па шољом чаја љубазно госпа нуди
Господина барона.
За столом тебе не беше и празнина
Осећала се јасно -
Ти би о твојој љубави, моја драга,
Причала тако красно.
51.
Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
Ти у цветну младост моју
Ули отров грчевити.
Песме су ми отроване -
Зар би могло друкче бити?
У срцу ми много змија,
Међу њима, драга, и ти.
52.
Опет сам снево о добу давном:
Ноћ мајска, а сретни цели
Ми смо, седећи под липом тавном,
На вечну верност се клели.
За клетвом клетве текле су нове, -
Ту кикот, пољупци, треме,
А зар да памтим на клетве ове,
За руку ти уједе ме.
О драга, ока сјајна и мила,
О цвете зао и мио!
Твоја је клетва у реду била,
Ујед је сувишан био.
53.
Ја стојим на врху брега
И чезнем сентиментално.
"Што нисам птица која!"
Све тако уздишем стално.
Да сам ја лака ласта,
Ја бих се теби вио,
И где ти прозори стоје
Себи бих гнездо свио.
Да сам ја славуј птица,
До твојих прхно бих страна,
Па бих ти ноћу слатко
Певао песме с грана.
Да сам ја бена*, твом срцу
Одмах бих слетио доле;
Та ти све бене волиш,
И видаш бенасте боле.
*тако се зове у околици Мостара једна врста дивље патке (прев.)
54.
Лагано моја кола
Кроз шумске одмичу стране,
Где у пролетњем сјају
Чаробно цветају гране.
Ја седим, умујем, сневам,
На драгу мислим, кад саме,
Спрам кола мојих, три сенке
Главом климнуше на ме.
Скакућу, кесе се, ругају,
Но ипак плаше се мене;
И смешаше се ко магле,
И све три прхнуше сене.
55.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да те гроб крије.
Пренух се, а још низ лице
За сузом суза се лије.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах ти оде другом.
Пренух се, и јоште сам горко
У плачу јецао дугом.
Ја сам плакао у сну,
Ја сањах да сам ти мио.
Пренух се, а увек јоште
Поток се суза лио.
56.
Сваке те ноћи сневам,
Твој благи поздрав ми лети;
Ја гласно плачући падам
Пред слатке ножице ти.
Ти болно гледаш на ме
И сетно машеш главом;
И капље бисерних суза
У оку сину ти плавом.
Киту ми чемпреса пружаш,
Реч једну шапћеш ми ти`о.
Пренем се, ките нема,
Нит` памтим твој шапат мио.
57.
Ноћ хуји, дажда лева,
Јесењи ветар веје;
Где је сад моје сиротно,
Плашљиво дете, где је?
На прозору је видим
Њене собице саму;
Сузним очима зури
У ноћ и пусту таму.
58.
Јесења ноћ је и стабла
Повија ветар љут;
Ја сам, огрнут струком,
Уз горски јездим пут.
И како ја јездим, и мисли
Језде ми преда мном;
Оне ме весело воде
У моје драге дом.
Са свећом излазе слуге,
Пас лаје зао и прек,
Ја јурим уз завој скала
Уз оштрих мамуза звек.
У соби, сагови где су,
Топлота, мирис и сјај,
Драга ме чека, ја летим
У њезин загрљај.
Храстови шуме и зборе
Уз ветар студен и худ:
"Шта ћеш с том лудом клапњом,
Ти коњаниче луд?"
59.
Једна се одрони звезда
Са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда
Што тамо пада и гасне.
Са јабукова стабла
Падају хрпе цвета,
Ветри стижу и тим се
Играју, весела лета.
Лабуд рибњаком кружи
И пева, и песма звони
Све тише, и певач бели
У гроб водени рони.
Све је немо и мрачно!
Цвет је раздуван цео,
Згасла је звезда и с песмом
Потоно лабуд бео.
60.
Мене бог снова у дворе огромне вину,
Где се опојни мирис и блесак лије,
Где разнобојни валови људи теку
Кроз чудни заплет соба лавиринтскије`.
Ту слуге траже излазна врата и руке
Крше у страху за дочек гостију нови`,
С витезима се, у мноштву, истичу госпе,
А и ја сам сам одвучен у вртлог ови.
Но наједанпут ја се сам нађох, у чуду
Како је нагло нестало гомила свију;
И даље ступам, и хитам, и идем само
Кроз заплет соба што чудновато се вију.
Корак ми тежак постаје и страх ме хвата
Да ћу икада излазак наћи који.
Накопон дођем на задња врата и ступам,
На излаз врата - о боже, ко ту стоји!
То беше драга, што је на врат`ма била,
На уснама јој бол, на челу бриге тама;
Да назад идем, знаке ми руком даје.
Опомиње ли ме, или се срди на ме?
Ипак из њеног ока жар слатки греје,
Што ми сву памет и целе трза груди,
И док ме она гледаше строго и чудно,
Но ипка тако љупко, ја се пробуди`.
61.
Поноћ је била нема и као лед;
Ја тугујући по гори луто сам блед.
Из сна сам трго цео планински стрм,
И болно врхом тресо је сваки грм.
62.
На раскршћу је гроб ледни
За самоубица свет;
Ту расте грешника бедни`
Један плаветни цвет.
Ту у ноћ нему сам био,
Сав болом обузет;
На месечини се њи`о
Бедних грешника цвет.
63.
Свуда где сам, око мене
Помрчина, густе таме,
Откад мило не гледају
Твоје сјајне очи на ме.
О, љубави златне звезде,
Пресјале су више моћи,
Испод мене понор пуца -
О, прими ме, древна ноћи!
64.
На очима с црном ноћи
А оловом поврх уста,
Укочена срца, мозга,
Лежах у дну гроба пуста.
Не знам рећи колико сам
У ковчегу снево тако,
Кад се пренух а на гробу
Куцање се зачу лако.
"Зар, Хајнриче, устат нећеш?
Вечног дана светлост грије;
Сви су мртви ускрснули,
Час радости вечне бије".
Ја не могу устат, драга,
Слеп сам јоште свако доба;
Од плача се угасише
Посве моја ока оба.
"Ја ћу, драги, пољупцима
Збрисат с веђа ноћ ти слепу,
Па анђеле гледај златне
И небесну светлост лепу".
Ја не могу устат, драга,
Још млаз бије крви вреле
Из мог срца, где згодише
Речи твоје оштре стреле.
"Ја ћу, драги, тихо спустит
Руку поврх рана тијех,
И крв неће више тећи,
И нестаће бола свијех".
Ја не могу устат, драга,
Крв из главе тече моје;
Кад ми тебе украдоше,
Сам сам зрном пробио је.
"Ја ћу, драги, увојцима
Затворити ране ти`о:
Бујица ће крви стати,
Па ћеш бити здрав и чио".
Молила ме тако нежно,
Ја попустих речи благој;
Ја се хтедох подигнути,
Па да пођем својој драгој.
Тад се ране отворише,
А из чела и из груди
Пљусну поток вреле крви,
Ја се тргох и пробуди`.
65.
Старе, пакосне, песме
И снове зле и худе
Ход`те да сахранимо;
Но ковчег нек велик буде.
У њ ћу још спустити доста,
Но шта, сад нећу рећи;
Од бачве Хајделбершке
Тај ковчег нек буде већи.
Носила справте чврста
Од даске дебеле доста;
Но дужа морају бити
Од Могунцијанског моста.
И дван`ест дива нек дође
Великих и устарјни`,
Јачи` но Христофор свети
У Келнском хранму на Рајни.
Нек они ковчег однесу
И спусте у море тамо,
Јер тако велики ковчег
За гроб је велики само.
Знате ли што ковчег мора
Тако велики бити?
Ја ћу ту још и љубав
И боле сахранити.
Нема коментара:
Постави коментар