НЕКАД... - Хајнрих Хајне

Некад сам многе цветове гледо
На путу своме; но, лен и тром,
Ја се не сагех нити их убрах,
Но даље минух на белцу свом.

Сад, када стојим на рубу гроба,
Сад, кад сам ево самртник блед,
У мисли мојој често се с ругом
Јави презрених цветова ред.

Највише она ватренопркосна
Виола гори у мозгу мом:
Како ме пече што бесну цуру
Не зграбих нити уживах с њом.

Ипак се тешим: још вода Лете
У себи крије божанску моћ -
Да лудом срцу човека пружи
Мир заборава и слатку ноћ.