ТАНХАЈЗЕР - Хајнрих Хајне

Легенда

1.

Ви добри хришћани, не дајте се
Лукавством сатане смести!
Певам вам песму о Танхајзеру
За опрез ваше свести.

Врли Танхајзер, добри витез,
Љубав и сласт је хтио,
Па он у Брдо Венере оде,
Где седам лета је био.

"Госпо Венеро, моја лепа госпо,
Животе, срећо блага,
Збогом! Ја дуже остати нећу,
Пусти да идем, драга".

"Танхајзере, врли витеже мој, ти данас
Ниси ми пољупца дао;
Де ме пољуби брзо и реци
Шта ти је на ме жао?

Зар ти ја нисам сваког дана
Најслађе вино лила?
И зар ти нисам свакога дана
Од ружа венац вила?

"Госпо Венеро, моја лепа госпо,
Од пољубаца и вина
Оболела је сва душа моја,
Ја сада жудим горчинама.

Одвећ је било шале и смеха,
Ја сада сузе бих лио,
И место ружа у свој бих венац
Сад оштро трње вио".

"Танхајзере, врли витеже мој,
Ти са мном свађу би хтео:
А да ме никад оставит нећеш
Тисућ` си пута се клео.

Ходи, хајдемо у собу нашу,
На игру љубави тајне;
Моје ће тело, ко љиљан бело,
Разведрит мисли ти вајне".

"Госпо Венеро, моја лепа госпо,
Драж твоја вечно ће цвасти;
Кол`ко њих негда за тобом у ватру паде,
Тол`ко њих јоште ће пасти.

Но кад се сетим богова и јунака
Што драж ту кушаху прије,
Твоје ми тело, ко љиљан бело,
Мало да гадно није.

Твоје ми тело, ко љиљан бело,
Ужасом почне биват
Када се сетим кол`ко њих јоште
У њему сласт ће уживат".

"Танхајзере, врли витеже мој,
То рећи ниси ми смио,
Рађе бих хтела и да ме бијеш,
Ко што си често ме био.

Рађе бих хтела и да ме бијеш,
Но да ме вређаш и црниш,
И, незахвални, хришћанине хладни,
Да понос мог срца скврниш.

2.

У Риму, у Риму, у светом граду,
Пева се, звони се широм,
Литија ходи, свечано папа
У среди корача с клиром.

То је побожни папа Урбане,
С троструком круном сврх чела,
С плаштом од рујног пурпура, чије
Скутеве носи властела.

"О свети оче, папо Урбане,
С места те не пуштам прије
Докле не чујеш исповест моју
И мука спасеш ме тије`".

Свештене песме престаше, народ
У круг се повуче цео -
Ко је тај путник штоно пред папом
Ту клечи пуст и свео?

"О свети оче, папо Урбане,
Ти можеш свезат и спасти,
Па спаси мене од мука пакла
И од сатанске власти!

Ја сам названи врли Танхајзер,
Ја сласт и љубав сам хтио,
И ја у Брдо Венере одох,
Где седам лета сам био.

Госпа Венера, лепа је жена,
С ње драж и љупкост греје;
Њен меки глас је ко сјај сунчани
И мирис што с цвета веје.

Као што лептир сврх руже трепти
Да сише сласти бујне,
Тако је моја трептала душа
Сврх њене усне рујне.

Около њеног отменог лика
Увојци црни се вију;
И дах ти стане кад њене крупне
Очи те мотре и грију.

Кад њене крупне очи те мотре -
Оков те стегне и свлада;
Ја сам се спасо из брда само
Су сто мука и јада.

Ја сам се спасо из овог брда,
Но лепе очи оне
Увек ме зову: врати се, врати!
И увек свуда ме гоне.

Ја дању једна авет сам бедна,
У ноћне оживим таме,
Тад сневам лепу госпу где седи
Са мном и смеје се на ме.

Смеје се тако срећно и бесно,
И с тако зубима белим!
Када се сетим тог смеха, сузе
Грухну ми потоком целим.

Ја је бескрајно волим, и ништа
Ту љубав не спречи више!
Она је један водопад дивљи,
Што ти све препоне брише!

Са хрида на хрид скаче и хукти
И у свом пени се скоку,
Па ма тисућ пута врат скрхо,
Он стати неће у току.

Када би моје све небо било,
Госпу бих Венеру звао,
Па цело небо, сунце и месец,
И звезде, њојзи бих дао.

Ја је бескрајно волим, са пламом
Који ме згара и мори -
Је л` то већ ватра паклена, огањ
Што вечно траје и гори?

О свети оче, папо Урбане,
Ти можеш свезат и спасти!
Па спаси мене од мука пакла
И од сатанске власти!"

С јауком папа подиже руке
Изнад бледог човека
"О Танхајзере, несретни створе,
Тој нема мађији лека.

Ђаво који се Венера зове
Најгори ђаво је слепи,
И ја те никад не могу спасти
Из канђа његових лепи`.

Ти својом душом платити мораш
Све пути сласти тајне,
Ти си проклет и ти си осуђен
На пакла муке трајне".

3.

Витез Танхајзер путује журно,
Израни табана оба,
У Венерино Брдо се врати
У глухо поноћње доба.

Госпа Венера из сна се трже
И с одра скочи доле,
Па својом белом загрли руком
Човека кога воли.

Крв јој из носа тече и сузе
Из очију јој теку,
И сузама је и крвљу прала
Лице драгом човеку.

Витез у одар леже а речи
Ниједне реко није,
Госпа Венера у кујну оде
Да скува супу што прије.

Она му супе даде и хлеба,
И ноге опра му глатко,
И чупаве му очешља косе,
Уз то се смејући слатко:

"Танхајзере, врли витеже мој,
Дуго си осто на путу;
Реци ми где си толико луто,
И у ком крају и куту?"

"Госпа Венеро, моја лепа госпо,
По Италији се клатих;
Имо сам посла у Риму, и брзо
Опет се амо вратих.

Рим је на седам саграђен хумки,
Ту Тибар тече све даље.
У Риму видех папу и папа
По мени поздрав ти шаље.

При повратку сам видо Фиоренцу,
И кроз Милан сам мино;
Онда сам одмах одважно горе
У Швајцарску се вино.

И преко Алпа када сам ступо,
Поче мећава права,
Орлови с дреком кликћу и на ме
Смеју се језера плава.

А кад на Свети Готард се попех,
Ја чух доле стара
Немачка хрче, под благом пажњом
Тридесет и шест владара.

У Швапској видех песника школу -
Све ситне душице лире,
С венчићем, што им главицу чува,
Из малог дупка вире.

О Шабесу сам у Франкфурт стиго
И шолет и ваљке ио;
Ваша је вера најбоља, и мени
Гушчји је опорњак мио.

У Дрезди видех једног пса, некад
У боље спадо је тамо,
Но сад му зуби падају, те може
Да мокри и лаје само.

У Вајмару сам, седишту Муза удова,
Плач слушо и страхоту
Жалби: Гете је урмо, а још је
Екерман у животу.

А у Потсдаму чух гласну дреку;
Шта је то? пито сам свије`.
"То у Берлину Ганс је, што онде
О задњем столећу штије"

У Гетингену наука цвета,
Али без плода и хасне;
Тамо сам ноћу прошо и нигде
Не видех светиљке јасне.

У апсу Цела видех где лежи
Све сами Хановеранац -
О Немци, за нас робија треба,
И један бич општи и ланац!

У Хамбургу сам пито: што тако
Смрад бије с уличних тала?
Јевреји и сви хришћани тврде
Да је то због канала.

У добром граду Хамбургу тма је
Злих људи! И ја сам мнио:
Ко да сам јоште у Целу кад сам
Тамо на берси био.

У Хамбургу сам видо Алтону,
Место такође мило;
А један други пут причаћу ти
Шта се ту са мном све збило".