ОЛУЈА - Хајнрих Хајне

2.

Потмуло лежи на мору бес олује,
И кроза црне облака крше
Трза се зубаста олујна стрела,
У часу блесне и у часу се распе,
Као досетка једна из главе Кронове.
Сврх разуздане и пусте воде
Далеко тутњи грмљавине јек,
И скачу бели помамни водени коњи,
Које је сами Бореј родио,
С Ерихтоновим бедевијама лепим;
У страху морске птице лепећу,
Као мртвачке сенке на Стиксу,
Што их је Харон
Од ноћњег одбио чамца.
Сирота, весела лађица,
Што тамо игра најхуђу игру!
Њојзи Еоло спрема
Најбрже другове своје,
Што бесно почињу свирку веселог кола;
Један звиждука, тај други дува,
А трећи гуди уз мукли контрабас -
И узљуљани путник уз крму стоји
И стално гледа у бусолу,
Дрхтаву душу лађе,
И небу руке молећи диже:
"О, спаси мене Касторе,
Јуначки коњаниче,
И ти, о песничару, Полидеукче!"