ЗМИЈСКЕ ОЧИ - Десанка Максимовић

Кад затрепти жега на широком пању,
у његовој протрулилој полути
змија се шарени расплетоше колути,
узнемриени слатко у свом спању.

И најпре белоушка боје голубије
пању низ зелено спусти се бедро.
Укочено сјаше њезино око ведро,
као да пре вечности неко уби је
и авет јој се јавља овим тлом.

И погледа с подсмехом и несвесним злом:
на тугу којом шумори усамљена бреза,
на горостасни понос старога храста,
на љубав којом бршљан уз стену сраста,
и стрепњу којом цвет шумски пред ветром преза.

Чињаше се, дух што доњим светом влада
и загробном мудрошћу мирно се руга
свему под сјајем сунчаног круга
и несталнога облакова хлада.
Потом у таму опет неку сплазну.

А мени би као да је велики дан судњи,
те промичу змије покрај наших жудњи
и срца нам се дотичу, за казну.