ЉУБАВ - Агнес Мигел

Све док не издахнеш с јада, муке пусте,
Све док ти смрт хладна не угаси дане, -
На игранци нигда моје косе густе
Понијети неће руже расцветане.

Ко снијег бијеле ципелице моје,
У којима играх у весељу пуну,
У ковчегу нека под прашином стоје
И под сухим лишћем лавендела труну

Но кад најзад ову дочекам минуту
И рече ми: "Он је богу душу дао;
Свуда га је клетва пратила на путу
И тако је брзо докончо и пао", -

Смијаћу се тада, блиједа, из гласа -
Весело и јасно, ко у дане старе;
Обући ћу сјајно рухо тога часа
И ставити на се златне адиђаре.

Провешћу у игри до три ноћи дуге
С ружама у коси, док у тешкој боли
И скрхана грубим ударима туге,
Твоја жена клечи и над тобом моли.

Но послије, када ноћ четврта пане
И црвено сунце своје око сведе,
Смијање ће моје навијек да стане -
Лице ће ми доћи ко сјен смрти бледе

И рећи ћу: "Сада тебе земља ледна
Покрива дубоко и не чујеш ништа,
Премино си - ал` не ко звијезда једна,
Но ко једна мала искра са огњишта".

Опет уз кајање, уз јад и тегобу,
Спомињаћу тебе усред гроба пуста;
И опет, ко негда у минулом добу,
За пољупцем твојим гориће ми уста; -

Низа степенице, тамна ко лист свео,
Стићи ћу, са свећом у руци, дршћући -
Ко невјесте рухо шумиће мој вео
И биће ми ко да чујем твој глас врући...