МОЈОЈ МАТЕРИ - Хајнрих Хајне

1

Ја сам свико главу да држим високо,
Моја ћуд је мало упорна и љута;
Када би ме и краљ гледо, ни тог пута
Ја погледе не бих обаро дубоко.

Ипак искрено ћу рећи, мати драга:
Ма како ја охол и одважан био,
У твојој близини слаткој мене ти`о
Обузима смерност понизна и блага.

Је ли дух твој ово што ме кроти тајно,
Дух високи, смели, што све продре сјајно,
И сјајан у светлост небеса се вије?

Ил` ме спомен мучи што учиних слепо
Које дело, што ти снужди срце лепо,
Срце које за ме тако топло бије?

2

У заносу лудом оставих те једном -
Желио сам прећи сву земљу, свет цео;
Да ли ћу љубави наћ, видет сам хтео,
Па љубав љубављу да загрлим жедном.

Тражећи љубав пређох путе целе,
Пружао сам руке испред свију врата,
Молио да мрву љубави уделе -
Но мени је само хладна мржња дата.

И све рад` љубави ја сам тако луто,
Но нигде не нађох баште јој ни хлатка,
И дому се вратих бон и снужден љуто.

Ипак ти на сусрет изашла си мени,
И то што у твојој тада засја зени
Беше љубав дуго тражена и слатка.