10
Ја сам пак лежо на крају лађе,
И гледо сањива ока
У воду као зрцалу сјајну,
И гледо све дубље и дубље -
Докле дубоко, у дну мора,
Најпре ко магла тамна,
А затим све више у јаснијим бојама
Синуше црквена кубета и торњеви,
И најзад ко сунце јасно један град цео,
Прастари низоземски,
Пун света и вреве.
Разборити људи, у црном огртачу,
С белонабраном јаком и почасним ланцем,
Са дугим мачем и дугим лицем,
Преко хучнога ступају трга,
К високим степеницама општинског дома,
Где царске мраморне слике
Стражаре с мачем и скиптром.
Ту, недалеко, дуж редова кућа,
Где ко зрцала блистају окна,
И окресане липе где пирамидно стоје,
У свили шуштећи лако
Пролазе девојке вите
И цветолике,
С кротком капицом црном
И златне, бујне косе.
Тамо и амо, у шпанском руху, момци
Копунећи се прођу и климну главом.
Старовремене госпе,
У мрком, старомодном оделу,
У руци с бројаницама и молитвеником,
Журе, у ситном ходу,
Великом храму,
Позване звуцима звона
И гласом опојних оргуља.
Мене самога с далеких звукова хвата
Страх тајанствени,
Бескрајна чежња, дубока туга,
Хвата ми срце,
Моје тек извидано срце;
Мени је ко да његове ране
Пољубила су слатка уста,
Па снова из рана теку
Вреле, црвене капи,
Што дуго и тихо падају
На један стари дом, тамо доле,
У дубокоме граду мора,
На један стари високи кутњи кров,
Тужни и пусти,
Само то на прозору доњем седи
Лепо девојче једно
С клонулом главом на руци,
Ко једно бедно, заборављено дете. -
О, ја те знадем, ти бедно заборављено дете!
И тако, дакле, океански дубоко,
Ти се од мене скриваш
Из ћуди детињске,
И ниси више изаћи могла.
И седила си туђа међу туђијем светом,
Хиљаду лета,
Док сам те ја, с болом у души,
По целој земљи тражио,
Ти вечно мила,
Ти давно изгубљена,
И ти напокон нађена -
Ја сам те нашао и опет гледам
Твој слатки лик,
Мудре и верне очи,
Осмејак драги -
И никад више оставити те нећу,
И теби сићи ћу доле,
И раширених руку
На твоја панути недра.
Но још ме у час добри
ЗАа ногу зграби капетан,
И с руба лађе повуче
И викну у смеху срдитом:
"Докторе, је ли ђаво у вама?"
Ја сам пак лежо на крају лађе,
И гледо сањива ока
У воду као зрцалу сјајну,
И гледо све дубље и дубље -
Докле дубоко, у дну мора,
Најпре ко магла тамна,
А затим све више у јаснијим бојама
Синуше црквена кубета и торњеви,
И најзад ко сунце јасно један град цео,
Прастари низоземски,
Пун света и вреве.
Разборити људи, у црном огртачу,
С белонабраном јаком и почасним ланцем,
Са дугим мачем и дугим лицем,
Преко хучнога ступају трга,
К високим степеницама општинског дома,
Где царске мраморне слике
Стражаре с мачем и скиптром.
Ту, недалеко, дуж редова кућа,
Где ко зрцала блистају окна,
И окресане липе где пирамидно стоје,
У свили шуштећи лако
Пролазе девојке вите
И цветолике,
С кротком капицом црном
И златне, бујне косе.
Тамо и амо, у шпанском руху, момци
Копунећи се прођу и климну главом.
Старовремене госпе,
У мрком, старомодном оделу,
У руци с бројаницама и молитвеником,
Журе, у ситном ходу,
Великом храму,
Позване звуцима звона
И гласом опојних оргуља.
Мене самога с далеких звукова хвата
Страх тајанствени,
Бескрајна чежња, дубока туга,
Хвата ми срце,
Моје тек извидано срце;
Мени је ко да његове ране
Пољубила су слатка уста,
Па снова из рана теку
Вреле, црвене капи,
Што дуго и тихо падају
На један стари дом, тамо доле,
У дубокоме граду мора,
На један стари високи кутњи кров,
Тужни и пусти,
Само то на прозору доњем седи
Лепо девојче једно
С клонулом главом на руци,
Ко једно бедно, заборављено дете. -
О, ја те знадем, ти бедно заборављено дете!
И тако, дакле, океански дубоко,
Ти се од мене скриваш
Из ћуди детињске,
И ниси више изаћи могла.
И седила си туђа међу туђијем светом,
Хиљаду лета,
Док сам те ја, с болом у души,
По целој земљи тражио,
Ти вечно мила,
Ти давно изгубљена,
И ти напокон нађена -
Ја сам те нашао и опет гледам
Твој слатки лик,
Мудре и верне очи,
Осмејак драги -
И никад више оставити те нећу,
И теби сићи ћу доле,
И раширених руку
На твоја панути недра.
Но још ме у час добри
ЗАа ногу зграби капетан,
И с руба лађе повуче
И викну у смеху срдитом:
"Докторе, је ли ђаво у вама?"
Нема коментара:
Постави коментар