ИСПОВЕСТ - Хајнрих Хајне

6

Вечерњи сутон се спусти,
Још бешње хукну плима.
А ја на жалу седео сам и гледо
Таласа игру белу,
И као море моје надимале су се груди,
И с чежњом обузе ме бол дубок за завичејем,
За тобом, слико мила,
Што свуда уза ме лебди,
И свуда мене зове,
Свуда и свуда,
У ветра хуку, и мора буку,
И у уздаху мојих груди.

Ја танком трском написах на дробном песку:
"Агнеза, ја те љубим!"
Но пакосни се разлише вали
На слова слатке исповести
И збрисаше их.

Ти ломка трско, пржино дробна, поплавни вали,
Ја вама више поверити се нећу!
Тамније небо бива, бешње ми срце букти,
И снажном руком из норвешкијех гора
Ја чупам највишу јелу,
И умачем је
У жарко гротло Етне, и таким,
Огњем напојеним, џиновским пером
Ја пишем на мрачном своду неба:
"Агнеза, ја те љубим!"

Одонда сваку букте ноћ
Онамо горе вечна пламена слова,
И цела позна поколења
Са клицањем ће небесне читати речи:
"Агнеза, ја те љубим!"