9.
Подневни облаци сиви
Дубље се спуштају мору,
Што им се мрачно насусрет диже,
И лађа међутим лети.
Ја, савладан болешћу морском,
Уз јарбол још увек седим,
И сам себе проматрам,
Прастарим, тамним проматрањем,
Којим се већ отац Лот бавио,
Пошто је кушо одвише добра
А затим тако зло се осећо.
При том ја мислим о старим причама:
Како би, крстећи се, древни путници
На бурном мору с вером љубили
Свете девице утешни лик;
Како би болесни витези,
У такој невољи морској,
На усне притискивали
Драгосну рукавицу
Својих дама и одмах утеху нашли слатку, -
А ја пак седим и жватам без воље
Једну харингу стару,
Слану утешитељку
У мамурлуку и пасјој беди.
Међутим лађа се бори
С дивљом валовном плимом;
Сад пропимице ко бојни коњиц,
Са шкрипом крме, на стражњем делу стоји,
Сад стрмоглавом понире доле
У разјарено морско гротло,
Сад опет тромо, безбрижно тако,
Хоће да легне
На црна недра џиновског вала
Што силан хучи,
И за час, ко дивљи водовад мора,
Срушим се с кудрама белим
И мене самог покрије пеном белом.
То зибање и дизање и падање
Дозлогрдило је!
Залуд ми око мотри и тражи
Немачке жале. Вај, свуда вода само,
И опет вода, грабљива вода!
Као што зимни путник у позно вече
Искрено чезне за топлом шољом теја,
Тако сад моје срце за тобом чезне,
О моја немачка земљо!
Нек ти је слатко тло поплављено
Глупошћу и хусарима,
И лошим стиховима,
И млакоштурим трактатима;
Нека се твоје зебре
Ружама хране место чкаљем;
Нек се господски мајмуни твоји
У дангубноме гиздању коче,
И мисле да су бољи него сва друга
Банаузиска рогата марва;
Нек се твој спужави сабор
За бесмртника држи,
Јер тако тромо мили,
И нека сваког дана он на гласање ставља:
Сир што га црви једу је ли сир црва?
И нек још дуго већа
Како се оплемењују
Египатске овце,
Да вуна боља им буде
И да их чобан ко други стрићи може.
Без разлике -
Нека те глупост и неправда
Поплавља целу, о земљо немачка!
Ја ипак за тобом чезнем:
Та у најмању руку ти си бар сигирно копно.
Подневни облаци сиви
Дубље се спуштају мору,
Што им се мрачно насусрет диже,
И лађа међутим лети.
Ја, савладан болешћу морском,
Уз јарбол још увек седим,
И сам себе проматрам,
Прастарим, тамним проматрањем,
Којим се већ отац Лот бавио,
Пошто је кушо одвише добра
А затим тако зло се осећо.
При том ја мислим о старим причама:
Како би, крстећи се, древни путници
На бурном мору с вером љубили
Свете девице утешни лик;
Како би болесни витези,
У такој невољи морској,
На усне притискивали
Драгосну рукавицу
Својих дама и одмах утеху нашли слатку, -
А ја пак седим и жватам без воље
Једну харингу стару,
Слану утешитељку
У мамурлуку и пасјој беди.
Међутим лађа се бори
С дивљом валовном плимом;
Сад пропимице ко бојни коњиц,
Са шкрипом крме, на стражњем делу стоји,
Сад стрмоглавом понире доле
У разјарено морско гротло,
Сад опет тромо, безбрижно тако,
Хоће да легне
На црна недра џиновског вала
Што силан хучи,
И за час, ко дивљи водовад мора,
Срушим се с кудрама белим
И мене самог покрије пеном белом.
То зибање и дизање и падање
Дозлогрдило је!
Залуд ми око мотри и тражи
Немачке жале. Вај, свуда вода само,
И опет вода, грабљива вода!
Као што зимни путник у позно вече
Искрено чезне за топлом шољом теја,
Тако сад моје срце за тобом чезне,
О моја немачка земљо!
Нек ти је слатко тло поплављено
Глупошћу и хусарима,
И лошим стиховима,
И млакоштурим трактатима;
Нека се твоје зебре
Ружама хране место чкаљем;
Нек се господски мајмуни твоји
У дангубноме гиздању коче,
И мисле да су бољи него сва друга
Банаузиска рогата марва;
Нек се твој спужави сабор
За бесмртника држи,
Јер тако тромо мили,
И нека сваког дана он на гласање ставља:
Сир што га црви једу је ли сир црва?
И нек још дуго већа
Како се оплемењују
Египатске овце,
Да вуна боља им буде
И да их чобан ко други стрићи може.
Без разлике -
Нека те глупост и неправда
Поплавља целу, о земљо немачка!
Ја ипак за тобом чезнем:
Та у најмању руку ти си бар сигирно копно.
Нема коментара:
Постави коментар