ПОКЛИСАР - Рихард Шаукал

Када поклисар пође, краљице моја
(Лепезом крила је лице,
Ал` сам је ипак виђо)
Бришући сузе, фонтани оде
И, заљубљена, овај пут
Заборавила бјеше у мокрој трави
Подићи скут.
Но он, од кога љепшег
Ја никад видео нисам,
Смеђих и оштрих црта,
Јуначан и тако краљевски отмјен, -
У својој власти
Држећи сваки поглед свој,
Смјерно се поклони њој.
И док је она лила сузе
Дршћући цела,
Он мирно изађе
И својим погледом узе
Трешњу и дрхтај њезиног витог тела.