БУРА - Хајнрих Хајне

 8

Помамно бесни бура
И шиба вале,
А вали, с пеном бесно се пропињући,
Гомилају се и с хуком ваљају
Бели водени брегови,
И лађа успиње се
Напорном брзином,
И учас опет свали се доле
У разјапљене црне бездани
О, море!

Мати лепоте из пене рођене!
Ти бабо љубави! Чувај ме!
Већ кружи лешину њушећи
Бели аветасти галеб,
И свој кљун оштри о катарку.
И прождрљивом похотом гори за срцем
Што пева о слави кћери твоје
И које, ето, твој унук, враголан мали,
За играчку је себи изабро.

Но залуд моја молба и вапај!
Мој глас у бесној губи се бури,
У бојној хуци ветра.
Све кипи, звижди, прска и риче,
Ко једна луда кућа гласова!
А усред тога ја разговетно чујем
Замамне звуке харфе,
Песму дивљег чезнућа,
Што душу топи и кида,
И ја те гласе познајем.

Далеко на стеновитој обали шкотској,
Где стари дворац стреми
Сврх мора што о брег бије,
Тамо, на високосведеном прозору,
Стоји лепа и болна госпа,
Нежнопрозирна и бледа ко мрамор;
Она уз харфу свира и пева,
А ветар мрси њене увојке дуге
И носи њену тамну песму
Преко далеких хучних валова.