ЛИЗЕЛОРА - Лудвиг Финк

Нс уво пролеће слаже ми пој
О Лизелори лијепој.

Вјетрић и дроздов чује се глас;
Лизелора, пре сунца исходног,
У седлу гордо држи стас,
Пустила узде коњица свог
И прву травку црвенко чупка.
Јабуке једне, кад сване дан,
Цвијет ће бити расцветан.
Већ златно смеђа свака је грана.
Лизелора чује вјетар са страна...
И кроз ноћ јаше, диже се право;
Крај ње у седлу срећа се смије:
Еј Лизелоро, еј Лизелоро, -
Буди ми здраво!

*

На уво снијега шкрипи ми пој
О Лизелори лијепој.

По белом шумском сањка се путу
И држи узду затегнуту.
И звонце звони и коњиц јак
Граби и пази на њезин знак.
Нагло се скрива сунчани блес,
Пожаром бије бијели лес

И Лизелори, горећи цео,
Пада на уво и образ врео...
Коњиц се пропе, и гракну вран,
И звонце блиста, и тоне дан.
У санам` смрт сједи уз роба право:
Еј Лизелоро, еј Лизелоро, -
Буди ми здраво!