МРТВА ТИЦА - Десанка Максимовић

У полумрачној собици лугара
вене мртва птица, напуњена кучином,
без облака, без таласа, без другара
са којим је летела над пучином.

Сад се више не блиста и не умара
крило на које зора спушташе прву росу;
рука путника, морнара или шумара
у срце њено прах и мрак просу.

Сад сен се огледа у њеном оку од стакла
и ветар гони по зраку, по поду,
као пахуљицу бело перо тичије.

Сад никад више неће очи ничије
спазити: како се крилом неба такла
тица, ко звезда сребрна у своду.