РАСТАНАК - Ханс Бетге

Под сјенком наших дрвета си стала
И зборила си окренута лица,
Док ти је уз то глас лагано дршћо:
"Ти мене више не гледаш? Твој поглед
Облаку лети, стенама и птици,
Ти руже гледаш и жудно их себи
Свијаш, а за те ја више не цветам.
Ја с тугом, ево, корачам по лугу,
Залуд ме реси цвет и блесак маја.
Било је дана када си ме више
Милово него и облак и море,
И кад си слађе с косама се смеђим
Играо драге, њој на радост благу,
Но шарним биљем твојих ливада.
Гдје је то доба? Видим, још се смијеш
Њежно и благо као оно прије, -
Али због мене твоја радост није.
Ти се са цвећем играш и пој врела
Твој усхит буди, док ја венем само.
Ти мене драги, и не гледаш више?
Хоћу ли ићи?"

Ти ту тако болно
Стаја да нисам поглед дићи смио.
Срце је моје ударало дивље
Докле сам твоју осјећо близину
Мучно и тешко, да једва подносих.
Но ипак блажен, с осећањем пуним,
Крај милих ружа ја сам клечо доли,
И дрхћући рекох сурово: "Па иди!"

Кад тада дигох очи, већ сам бијах.