НОЋ У КАЈИТИ - Хајнрих Хајне

 7

Море има перле своје,
Небо има своје звезде,
Али срце, моје срце,
Моје срце љубав има.

Велико је море, небо,
Но моје је срце веће,
И од перла и од звезда
Лепше сјаје љубав моја.

Мила, мала цуро, ходи,
На велико срце моје;
Моје срце, море, небо,
Мру с љубави бесконачне.

Ја бих хтео на свод плави,
Гдено лепе звезде сјаје,
Притиснути усне своје,
И плакати дивљим плачем.

Оне звезде то су очи
Моје драге, што ме нежно
Са трептањем поздрављају
Са небеског плавог свода.

Пут небеског плавог свода,
За очима моје драге,
Ја побожно руке дижем
И ја молим и вапијем:

"Лепе очи, милостиве,
Ублажите душу моју,
Нека умрем па нек стечем
Вас и ваше цело небо!"

Из очију неба у ноћ
Сјај искара златних пада,
И све више душа моја
С љубављу се слатком шири.

О, небесне очи даљне,
Плачите сврх моје душе,
Од звезданих суза сјајних
Нек поплине душа моја.

Сав уљуљан таласима
И мислима сањивијем,
У кајити на кревету
Ја у мрачном углу лежим.

Кроза окно отворено
Гледам горе звезде сјајне,
Оне миле, слатке очи
Моје миле, слатке драге.

Миле, лепе очи драге
Изнад моје главе бдију,
Па ми светле, па ме машу
Са небеског плавог свода.

У небеса плаве горе
Блажен гледам, гледам само,
Докле бео вео магле
Не сакрије ми очи драге

О тврди дашчани бокоњ,
Где ми сањива почива глава,
Валови пљуште, валови бесни;
Они мрмљају и шуме
У моје уво тајно:
"О залуђени јуношо,
Твоје су руке кратке, а небо је далеко,
А звезде горе чврсто су приковане
Клинцима златним, -
Узалуд чежња, узалуд вапај,
Најбоље би ти било да заспеш".

Снево сам једну широку степу,
Свуда је бели покрио снег;
Ја сам под снегом сахрањен лежо
И спаво смртни самотни сан.

Ипак су с тамног гледале неба
На мој гроб очи звездане, слатке
Очи, и сјале победно, мирне
И ведре, али љубављу пуном