24.
Силу ти причаше они,
Силна је оптужба текла!
Но моју душу што мучи
Та дружба није ти рекла.
Важно су правили лице,
И главом климали с тијем;
Опаким створише мене,
А ти им верова свијем.
Али најгоре што је,
То веће не знаде вајно;
Најгоре и најлуђе ја сам
У срцу носио тајно.
25.
Цветала је липа, славуј клицо јасно,
Смејало се сунце радосно и ведро;
Ти загрли мене и пољуби страсно,
И притисни чврсто на пламено недро.
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом,
Мрзовољно сунце у таму се зави;
Ми рекосмо: "Збогом!" хладно једно другом,
И уз отмен наклон ти коленце сави.
26.
Ми смо се волели заносно и слепо,
И слагали ипак узорно и лепо,
Играсмо се често "супруга и жене",
И не бесмо ипак главе разбијене.
Клицали смо скупа, шалили се красно,
И љубили нежно и грлили страсно.
На концу у дечјој радости и сјају
Ми се "сакриваче" играсмо по гају;
И скривања наша тако вешта бише
Да се нигда, драга, не нађемо више.
27.
Ти најдуже си ме верно
Волела, бринући се за ме;
Сред моје беде и чаме
Ти си ме тешила смерно.
Ти ме у данима мутним
Опскрби пићем и јелом,
Новцем, рубљем, оделом,
И најзад, и листом путном.
Нек те бог дуго јоште
Од жеге и зиме штити,
Нек никад не удели ти
Ко мени `ваке милоште.
28.
Земља дуго тврда и нехатна оста,
Но мај цветни дође, па издашна поста;
И све кличе, све се смеје и весели,
Само моје срце смејање не жели.
Мала звонца звоне, сјају доле цветне,
Као у бајкама, зборе тице сретне;
Но тај говор мени нимало не годи,
Ја свуда беду видим куд ме стаза води.
Та гомила света досадом ме кињи,
И другови сами терет су ми сињи; -
А та је сва мени стога дошла чама
Што се моја драга сад зове "мадама".
29.
И док сам ја дуго дангубио, сањо,
По туђини луто и све кера гањо,
Мојој драгој беше досадно зацело,
Па ти она скроји венчано одело,
И ко мужа нежно загрли цвет мио -
Момка што је глупљи од свих глупих био.
Како ли је мила, лепа, моја драга!
Још преда мном лебди њена слика блага;
Очи јој љубице, а лик руже ране,
Она још једнако цвета у све дане.
Па да се удаљим од таквога цвета,
То највећа глупост беше овог света.
30.
Очи су јој љубичице ране,
Лице рујне руже неузбране,
Руке мале до две беле лале;
Још све цвета моје чедо бело,
Само свело срце јој је цело.
31.
Свет је тако диван и свод плав и мио,
И ветрићи веју тако благо, ти`о,
И цветови машу по луци и коси,
И сјају и трепте у јутарањој роси,
И где поглед рони, свуда песма звони, -
Па ипак у гробу ја бих лежат хтео,
И уз једну мртву драгу свит се цео.
32.
Када те једном судбина спреми
У гроб пун мрака и студи,
Ја ћу ти тада сићи у гроб неми
И свит се уз твоје груди.
Ја љубим тебе и грлим јако,
А ти сва нема и ледна!
Ја јецам, дрхтим, па и сам тако
Постајем лешина једна.
Устају мртви, глухо их доба
Зове; на игру сви хрле;
Ми остајемо под сводом гроба,
И твоје руке ме грле.
Устају мртви, дан судњи свије`
Зове светлости и тами;
Но нама стало ни за чим није,
Ми мирно лежимо сами.
33.
Бор усамљен на северу
Стоји наврх гола брега.
Дрема му се; белим плаштом
Лед са снегом огрће га.
Он о једној палми сања
Сред источне даљне стране,
Што самотна немо тужи
Наврх стене усијане.
Силу ти причаше они,
Силна је оптужба текла!
Но моју душу што мучи
Та дружба није ти рекла.
Важно су правили лице,
И главом климали с тијем;
Опаким створише мене,
А ти им верова свијем.
Али најгоре што је,
То веће не знаде вајно;
Најгоре и најлуђе ја сам
У срцу носио тајно.
25.
Цветала је липа, славуј клицо јасно,
Смејало се сунце радосно и ведро;
Ти загрли мене и пољуби страсно,
И притисни чврсто на пламено недро.
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом,
Мрзовољно сунце у таму се зави;
Ми рекосмо: "Збогом!" хладно једно другом,
И уз отмен наклон ти коленце сави.
26.
Ми смо се волели заносно и слепо,
И слагали ипак узорно и лепо,
Играсмо се често "супруга и жене",
И не бесмо ипак главе разбијене.
Клицали смо скупа, шалили се красно,
И љубили нежно и грлили страсно.
На концу у дечјој радости и сјају
Ми се "сакриваче" играсмо по гају;
И скривања наша тако вешта бише
Да се нигда, драга, не нађемо више.
27.
Ти најдуже си ме верно
Волела, бринући се за ме;
Сред моје беде и чаме
Ти си ме тешила смерно.
Ти ме у данима мутним
Опскрби пићем и јелом,
Новцем, рубљем, оделом,
И најзад, и листом путном.
Нек те бог дуго јоште
Од жеге и зиме штити,
Нек никад не удели ти
Ко мени `ваке милоште.
28.
Земља дуго тврда и нехатна оста,
Но мај цветни дође, па издашна поста;
И све кличе, све се смеје и весели,
Само моје срце смејање не жели.
Мала звонца звоне, сјају доле цветне,
Као у бајкама, зборе тице сретне;
Но тај говор мени нимало не годи,
Ја свуда беду видим куд ме стаза води.
Та гомила света досадом ме кињи,
И другови сами терет су ми сињи; -
А та је сва мени стога дошла чама
Што се моја драга сад зове "мадама".
29.
И док сам ја дуго дангубио, сањо,
По туђини луто и све кера гањо,
Мојој драгој беше досадно зацело,
Па ти она скроји венчано одело,
И ко мужа нежно загрли цвет мио -
Момка што је глупљи од свих глупих био.
Како ли је мила, лепа, моја драга!
Још преда мном лебди њена слика блага;
Очи јој љубице, а лик руже ране,
Она још једнако цвета у све дане.
Па да се удаљим од таквога цвета,
То највећа глупост беше овог света.
30.
Очи су јој љубичице ране,
Лице рујне руже неузбране,
Руке мале до две беле лале;
Још све цвета моје чедо бело,
Само свело срце јој је цело.
31.
Свет је тако диван и свод плав и мио,
И ветрићи веју тако благо, ти`о,
И цветови машу по луци и коси,
И сјају и трепте у јутарањој роси,
И где поглед рони, свуда песма звони, -
Па ипак у гробу ја бих лежат хтео,
И уз једну мртву драгу свит се цео.
32.
Када те једном судбина спреми
У гроб пун мрака и студи,
Ја ћу ти тада сићи у гроб неми
И свит се уз твоје груди.
Ја љубим тебе и грлим јако,
А ти сва нема и ледна!
Ја јецам, дрхтим, па и сам тако
Постајем лешина једна.
Устају мртви, глухо их доба
Зове; на игру сви хрле;
Ми остајемо под сводом гроба,
И твоје руке ме грле.
Устају мртви, дан судњи свије`
Зове светлости и тами;
Но нама стало ни за чим није,
Ми мирно лежимо сами.
33.
Бор усамљен на северу
Стоји наврх гола брега.
Дрема му се; белим плаштом
Лед са снегом огрће га.
Он о једној палми сања
Сред источне даљне стране,
Што самотна немо тужи
Наврх стене усијане.
Нема коментара:
Постави коментар