четвртак, 30. април 2015.

ПИСМА ИЗ ШУМЕ - Десанка Максимовић

1.

Идем путем, и као девојка кудељу свилену,
свој вечерњи сан не прекидам прести.
Певају тице на младом храсту и клену;
и знам, свуда ћу само зрак и ветар срести.

И сенка ће само моја, огромна попут дива,
ходити са мном, верно ме пратити с пута тог,
у часу кад благо дан се у ноћ широку слива
и мирише на ливади свакој сена стог.

Живим сама: сном се опијам и самоћом,
спуштам срце своје до росног цвећа дањом,
и, пуно радости бистре, к небу га подижем ноћом
и гледам: месец ћути и иде својом путањом.

И усним често пред крај ноћи, у зоре доба,
да нисам жена, већ срце неке тице малене,
и кад се пренем, мириса шуме пуна ми соба
и небо се смеје златно, и гледа право у мене.

2.

Пријатељу, путем покрај мога дома
путују ветри с истока западу, с југа северу,
спуштају се с неба земљи час сунце, час кише.
Пријатељу, опрости ми ову чедну неверу:
сад ветрове и шуме волим од свега више.

Како тужно пада сен на гора зеленило,
како је страшан ноћи изненадни настанак,
како невидљива тица тихо тад на грану слета,
како је слатко у тај час ићи на састанак
бору у долини, старом већ хиљаду лета.

А кад будем, као ласта на гнездо старо,
на срце твоје опет се доселила,
пријатељу, опрости ми, и не замери,
ако за тицом првом што нас буде веселила,
ако за ветром првим што се стазом намери
одем занета, у час кад ти се крај мене снева.

3.

Већ све се више сако јутро хладно
стазама скупља магла љубичаста,
и у даљини лишће листопадно
злати се. Мој драги, овде јесен наста.

Као прст претње свуд по долинама
дижу се ћутљиве јеле и смрче;
лице је већ суморно небу, и нама;
кише су све старије; све грче

бива ми у души. Срце би да се врати
к теби, где увек је пролеће за ме.
Шаљем ти кап росе јесење с папрати
и закаснели цвет цикламе.

Нема коментара:

Постави коментар