НОЋ НА ОБАЛИ - Хајнрих Хајне

4

Ноћ хладна и нема звезда;
Пучина зева,
А сврх пучине, потрбушице,
Незграпни Северни Ветар лежи,
И кришом, пригушена јецава гласа,
Као ћудљиви гунђало, када је добре воље,
Ћерета по води,
И прича хрпу страшних прича,
Џиновске крваве бајке,
Прастаре норвешке скаске;
Каткад, разлежући се, цери се и завија
Врачарске песме Еде,
И рунске изреке,
А тако мркоосорно и са чаробном моћи
Да бела морска деца
Високо скачу и кличу
У помамноме заносу.
Међутим по равном жалу,
Преко влажнога песка,
Корача један странац, што му је срце
Бешње но ветар и хучно море.
Куда он ступи
Свуд искре скачу и шкољке прште;
Увијен у сури огртач
Он хита нагло кроз ноћ и ветар,
Сигурно вођен малом светиљком,
Што мамећи га љупко трепери
Из усамљене рибарске колебе.
Отац и брат су на мору,
А сама самцата остаде у колеби
Кћи рибарева,
Мила и лепа кћи рибарева.
Уз огњиште седећи она
Слуша из котла
Ко слатких слутња шум тајанствени,
И баца праскаво пруће у ватру
И дува у њу,
А трептава светлост црвена
Чаробно одразује се
На њеном пролетњем лицу,
На белим раменима,
Што, мамећ срце, вире
Испод грубе кошуље сиве,
И на маленој марљивој руци,
Што јаче притеже сукњу бокова витих.

Но нагло отворише се врата,
И ноћник странац унутра уђе.
С милоштом његов поглед лети
На белу и виту цуру,
Што пред њим стрепећи стоји,
Ко један преплашени љиљан.
Он сури огртач на тле збаци
И смејући се рече:
"Видиш ли, моје дете, ја држим реч,
Ја дођох а са мном долази
И древно доба када су богови неба
Слазили кћерима људским,
И кћери људске грлили,
И с њима рађали
Скиптроносна краљевска поколења
И нечувене јунаке, чудеса света.
Но, дете моје, немој се чудити дуже
Моме божанству.
И ја те молим, скувај ми с румом теј,
Јер напољу је хладно било,
И у овакве ноћи ветровите
Зебемо и ми, и ми вечни богови,
И лако добијамо
Најбожанственије кихање
И један бесмртни кашаљ.