КОФЕТУА - Рихард Шаукал

Краљ Кофетуа скиде златну круну
Са косе златне и ћуташе само.
Наслоњен на мач, он се пео тамо
Уза степене и на пратњу, пуну
Чуђења, није окрећао главе.

При мјесечини сједила је гори
Сирота једна, ув`јена у сјајни
Флор густе косе. Пријегор бескрајни
У влажном сјају њеног ока збори,
Док без накита сања снове јаве.

Краљ Кофетуа златну круну тада
На оклопљена кољена је метно,
На једном прагу чекајућ док сетно
На њ њежни поглед баци цура млада,
Нит` својој пратњи он окрену главе.