Сневао сам: тужно месец је гледо
И тужно светлост се лила;
У далекоме граду се нађох
Где моја драга је била.
Ја се упутих у њене дворе -
И љубљах мраморје скала,
Где често таче њезин скут свилен
И њена нога мала.
Ноћ беш хладна, и ко лед беше
Прагова мраморје седо;
Горе, из окна, у месечини,
Извири лице бледо.
И тужно светлост се лила;
У далекоме граду се нађох
Где моја драга је била.
Ја се упутих у њене дворе -
И љубљах мраморје скала,
Где често таче њезин скут свилен
И њена нога мала.
Ноћ беш хладна, и ко лед беше
Прагова мраморје седо;
Горе, из окна, у месечини,
Извири лице бледо.
Нема коментара:
Постави коментар