34.
(Ум збори:)
О, када бих подножица био
Куда ходи моја драга љупка!
Тужио се не бих, па век цио
Да ме гази и ногама тупка.
(Срце збори:)
О, да сам јој јастучић, крај стола
Где јој игле забодене стоје,
Када би ме не знам како бола,
Бод би био радовање моје.
(Глас песме збори:)
О, кад бих лист хартије био
Па да служим за папијот њени!
На ухо бих шапнуо јој ти`о
Све што живи и дише у мени.
35.
Откад са мном драга није,
Не смијем се као прије;
Многи бећар шалу збија,
Али ја се не насмија.
Откад сам је изгубио,
Ја ни суза нисам лио.
Срцем носим тугу многу,
Но плакати ја не могу.
36.
Из мојих големих бола
Малене песме се роје,
Па звонких крила лете
Све срцу драге моје.
Но мени тужне се врате
И ћуте ко стена нага,
И неће да кажу шта су
Виделе у срцу драге.
37.
У недељноме оделу
Кроз шуму филистри јуре,
Кличу, ко јарад скачу,
И славе чари натуре.
Жмиркавим очима мотре
Како све цвета лепо;
Врабаца песми сишу
Дугим ушима слепо.
Но ја застирем окна
Застором црне чоје;
На посету ми стижу
И обдан авети моје.
Стара се љубав јавља,
Из царства смрти се буди;
Уза ме седне и плаче
И моје гане груди.
38.
Слике покојних дана
Из свога устају гроба,
И покажу ми у твојој
Близини живљено доба.
Снатрећи обдан сам луто
По улицама свијем;
У чуду свет ме је гледо,
Ја бејах тужан и нијем.
Ноћу је боље било,
Сокаци пусти и само
Ја сам са својом сенком
Луто сам тамо и амо.
Уз бат корака тромих
Ја бих мост прешао стари;
Кроз облак месец се јавља
И хладна погледа зари.
Зурећи горе, пред твоју
Кућу бих стао доли,
У твоје прозоре гледо,
Док срце тиште ми боли.
Ја знам, ти често из окна
Гледаше гдје ја, са својим
Чежњама, на месечини,
Као стуб један стојим.
39.
Момак девојку љуби,
Но ова другом је склона;
Тај други воли другу
И с овим венча се она.
За инат девојка пође
За првог човека што га
На путу срете, и момак
Врло је тужан стога.
То ти је стара песма,
Но вечно нова и млада,
И ком се деси - том срце
Пуца на два комада.
40.
Када чујем песму што је
Некада моја драга поја,
У вихору дивљих бола
Кидају се прса моја.
Једна тамна, мутна чежња
На горске ме гони висе,
Ту бескрајни мој бол тајни
У сузама истопи се.
41.
Сневах о чеду краљевском,
Лице јој је сузно и свело;
Под грањем липе сеђах с њом,
И ми се грљасмо врело.
"Ја нећу престо оца твог,
Нити му круну јасну,
Ја нећу скиптар краљевског,
Ја хоћу тебе красну".
"Залуд", рече глас јој мек,
"Та мене гроб је скрио,
И доћи ћу ти ноћу тек,
Јер ти си тако ми мио".
42.
Далеко на сиње море
Ми смо пловили, драга,
У лаком чамцу сами;
Ноћ беше тиха и блага.
Духова острво лепо
У месечини је било.
Ту се уз слатке звуке
Маглено коло вило.
Вило се тамо и амо,
Док свирка све слађе звони;
И ми минусмо даље,
Неутешени и бони.
43.
Стара ми бајка снежном
Све руком маше, и пој
Ту звони, са свирком нежном
О земљи чаробној,
Где крупни цветови редом
У позни жељкују сјај,
И гледају се гледом
Благим и чедним ко рај;
Где зборе стабла цела,
Ко хор где пева лес,
И жубор чује се врела
Ко свирка уз лаки плес;
И песме љубавне звоне
Што их не чу слух твој,
Па ти сва душа тоне
У чежњи сладосној.
О, да ја доћ могу тамо
Па с врела радости пит,
И лишен свих патња само
Слободан, блажен бит.
Вај, често у сну спрам мене
Тај среће сине крај,
Но попут празне пене
У зорин ишчезне сјај.
44.
Љубио сам те и љубим јоште,
Па нек се сруши свет цео,
Из рујина ће моје милоште
Букнути пламен врео.
45.
У светлој летњој зори
По башти усамљен грем;
Цвет сваки шапће и збори,
Но ја корачам нем.
Цвет сваки шапће по леји
И болно ми шаље глед:
"Не буди зао нам сеји,
Ти туробниче блед".
46.
Моја се љубав светли
У тмурној светлости, сетној,
Ко тужна, суморна прича
Причана у ноћи летној.
"У башти чаробној само
Борави драго двоје;
Сјај месечине блиста,
Са грана славуј поје.
Као кип мома стоји,
А клечи витез плави.
Мома се у бег даде -
Из честе див се јави.
У крви посрну витез,
С клецањем кући див "миче".
Кад ја сахрањен будем,
Тад је крај ове приче.
(Ум збори:)
О, када бих подножица био
Куда ходи моја драга љупка!
Тужио се не бих, па век цио
Да ме гази и ногама тупка.
(Срце збори:)
О, да сам јој јастучић, крај стола
Где јој игле забодене стоје,
Када би ме не знам како бола,
Бод би био радовање моје.
(Глас песме збори:)
О, кад бих лист хартије био
Па да служим за папијот њени!
На ухо бих шапнуо јој ти`о
Све што живи и дише у мени.
35.
Откад са мном драга није,
Не смијем се као прије;
Многи бећар шалу збија,
Али ја се не насмија.
Откад сам је изгубио,
Ја ни суза нисам лио.
Срцем носим тугу многу,
Но плакати ја не могу.
36.
Из мојих големих бола
Малене песме се роје,
Па звонких крила лете
Све срцу драге моје.
Но мени тужне се врате
И ћуте ко стена нага,
И неће да кажу шта су
Виделе у срцу драге.
37.
У недељноме оделу
Кроз шуму филистри јуре,
Кличу, ко јарад скачу,
И славе чари натуре.
Жмиркавим очима мотре
Како све цвета лепо;
Врабаца песми сишу
Дугим ушима слепо.
Но ја застирем окна
Застором црне чоје;
На посету ми стижу
И обдан авети моје.
Стара се љубав јавља,
Из царства смрти се буди;
Уза ме седне и плаче
И моје гане груди.
38.
Слике покојних дана
Из свога устају гроба,
И покажу ми у твојој
Близини живљено доба.
Снатрећи обдан сам луто
По улицама свијем;
У чуду свет ме је гледо,
Ја бејах тужан и нијем.
Ноћу је боље било,
Сокаци пусти и само
Ја сам са својом сенком
Луто сам тамо и амо.
Уз бат корака тромих
Ја бих мост прешао стари;
Кроз облак месец се јавља
И хладна погледа зари.
Зурећи горе, пред твоју
Кућу бих стао доли,
У твоје прозоре гледо,
Док срце тиште ми боли.
Ја знам, ти често из окна
Гледаше гдје ја, са својим
Чежњама, на месечини,
Као стуб један стојим.
39.
Момак девојку љуби,
Но ова другом је склона;
Тај други воли другу
И с овим венча се она.
За инат девојка пође
За првог човека што га
На путу срете, и момак
Врло је тужан стога.
То ти је стара песма,
Но вечно нова и млада,
И ком се деси - том срце
Пуца на два комада.
40.
Када чујем песму што је
Некада моја драга поја,
У вихору дивљих бола
Кидају се прса моја.
Једна тамна, мутна чежња
На горске ме гони висе,
Ту бескрајни мој бол тајни
У сузама истопи се.
41.
Сневах о чеду краљевском,
Лице јој је сузно и свело;
Под грањем липе сеђах с њом,
И ми се грљасмо врело.
"Ја нећу престо оца твог,
Нити му круну јасну,
Ја нећу скиптар краљевског,
Ја хоћу тебе красну".
"Залуд", рече глас јој мек,
"Та мене гроб је скрио,
И доћи ћу ти ноћу тек,
Јер ти си тако ми мио".
42.
Далеко на сиње море
Ми смо пловили, драга,
У лаком чамцу сами;
Ноћ беше тиха и блага.
Духова острво лепо
У месечини је било.
Ту се уз слатке звуке
Маглено коло вило.
Вило се тамо и амо,
Док свирка све слађе звони;
И ми минусмо даље,
Неутешени и бони.
43.
Стара ми бајка снежном
Све руком маше, и пој
Ту звони, са свирком нежном
О земљи чаробној,
Где крупни цветови редом
У позни жељкују сјај,
И гледају се гледом
Благим и чедним ко рај;
Где зборе стабла цела,
Ко хор где пева лес,
И жубор чује се врела
Ко свирка уз лаки плес;
И песме љубавне звоне
Што их не чу слух твој,
Па ти сва душа тоне
У чежњи сладосној.
О, да ја доћ могу тамо
Па с врела радости пит,
И лишен свих патња само
Слободан, блажен бит.
Вај, често у сну спрам мене
Тај среће сине крај,
Но попут празне пене
У зорин ишчезне сјај.
44.
Љубио сам те и љубим јоште,
Па нек се сруши свет цео,
Из рујина ће моје милоште
Букнути пламен врео.
45.
У светлој летњој зори
По башти усамљен грем;
Цвет сваки шапће и збори,
Но ја корачам нем.
Цвет сваки шапће по леји
И болно ми шаље глед:
"Не буди зао нам сеји,
Ти туробниче блед".
46.
Моја се љубав светли
У тмурној светлости, сетној,
Ко тужна, суморна прича
Причана у ноћи летној.
"У башти чаробној само
Борави драго двоје;
Сјај месечине блиста,
Са грана славуј поје.
Као кип мома стоји,
А клечи витез плави.
Мома се у бег даде -
Из честе див се јави.
У крви посрну витез,
С клецањем кући див "миче".
Кад ја сахрањен будем,
Тад је крај ове приче.
Нема коментара:
Постави коментар