КРАЉ МАВАРСКИ - Хајнрих Хајне

У прогон у Алпухаре
Млад маварски краљ је ишо;
Нем и срца пун бола
Пред поворком дугом језди.

На поносним коњицима
И у златним носиљкама,
Иза њега буле седе,
Док робиње мазге носе.

Сто га верних слугу прати
На вранцима арапскијем;
Поносити коњи, али
Јахачи се мртво клате.

Нити цимбал ни таламбас,
Нити која песма звони,
Тек сребрна звонца с мазга
Тужно цикћу у тишини.

Наврх виса, с кога поглед
У долину Дура рони,
И где задњи пут Гранаде
Бедеми су на догледу,

Краљ одседну свога хата,
Па погледа на град бели,
Што вечерњим сјајем гори
Ко у злату и пурпуру.

Но, алаху, шта се види!
Где је блисто полумесец,
Са Ахамбре кула белих
Шпански крст и барјак трепти.

Вај, на ови призор краљу
Из груди се уздах вину,
Ко бујица грухнуше му
Низ образе сузе боне.

Са носиљке своје, љуто,
Мрко гледа мати краља,
Гледа жалост свога сина,
Па га гордо, горко кори:

"Боабдиле", рече она,
"Сад ко жена оплакујеш
Тај град, што га ниси знао
Да ко човек браниш смело".

Кад краљева љубимица
Ове оштре речи зачу,
Из носаче своје скочи
Па загрли Боабдила.

"Боабдиле" рече она,
"Утеши ме, милосниче,
Из понора твоје беде
Процветаће ловор дивни.

Није само тријумфатор,
Ни победник овенчани,
Тој богињи слепој мио,
Она воли и злосретне.

И витешки борац, што је
Подлегао судби грозној,
Вечито ће у сећању
И спомену људском живит".

Брег последњег маварскога
Уздисаја и сад они
Вис се зове с ког је задњи
Пут погледо краљ Гранаду.

Његове су љубимице
Пророчанство испунило,
И маварског краља име
У слави се проносило.

Његова ће звонит слава
Све једнако, док не прсне
Задња жица а на задњој
На гитари андалушкој.