ПОКОЈ - Хајнрих Хајне

12

Сунце је стало високо
У кругу облака белих;
Море је мирно било,
А ја, уз крму лађе, тонећ у мисли снова,
Лежо сам полу будан
А полу у сну, гледао Христа,
Спаситеља света.
У таласавој одежди белој
Огроман корачао је
Сврх копна и мора;
Његово чело уздизало се до неба,
И с благословом он је пружао руке
Сврх копна и мора;
А као срце у грудима
Он је носио сунце,
Пламно, црвено сунце;
И пламно, црвено сунчано срце
Лило је зраке милости своје
И своју нежну, блажену светлост
Сјајућ и грејућ
Сврх копна и мора.

Звуци су звона свечано вукли
Тамо и амо, вукли ко лабудови
Под уздом ружа клизаву лађу -
Радосно су је вукли
Зеленој обали тамо,
Где људи живе у граду што стреми
С високим торњевима.

О, величанствености мира!
Како је спокојан град!
Почива потмула врева
Теретних послова бучних,
И кроза чисте улице звонке
Пролазе људи у беломе оделу,
С гранама палме,
И где се сусретне двоје,
Пгледају се с дубоким поимањем,
И са страхом, у љубави и одрицању слатком
Они се љубе у чело,
И горе гледају
У спаситељево сунчано срце,
Које радосно, носећи мир,
Из своје црвене крви
Расипало је траке,
И они трипут блажени говорили су:
"Слава ти, Христе Спасе!"

Да си ти ову сна слику изумео,
Шта би ти за то дао,
Ти најљубимнији!
Ти што си у глави и боку тако слаб,
А тако у вери јак,
Што тројство славиш у глупости и простоти,
И мопса и криж и шапу
Високе заштитнице целиваш сваки дан,
Ти с лицемерством што си се уздигао
До саветника дворског
А затим до правосудног,
И напослетку и до саветника при влади,
У том побожном граду,
Гдено прашина и вера цвета,
И свете Спреје стрпљива вода
Душе пере и теј растањује -
Да си ти ову сна слику изумео,
Ти најљубимнији,
На највише би је место ти одно ради пазара,
Твоје би лице жмиркаво и преподобно
Расплинуло се посве
У скрушеност и побожност,
И високосјајна,
Занета и срећом усхићена,
На колена би с тобом молећи пала,
И њено око, сјајући у блаженству,
Обећало би ти један доплатак
Од сто талира пруске вредности,
И склапајући руке ти би протепо:
"Слава ти, Христе Спасе!"