ХИМНА СТАБЛИМА - Ото Ернст Шмид

О, моја стабла!
Од дана мога сањивог дјетињства
Ја зборим с вама, другови вјерни,
Зборим нијемим говором тајним
И ви ме разумијете
И дахом својим
Одговарате ми.

Са ваших тавних зидова
Када ми одјекне душа -
Као побожност тиха
Сводова немих,
Ко света дубока страва
Напуштенога храма
Обузима ме.

У раној зори тражим вас
Весела ока,
И гле: у шуму ваших грана зборе
Дани дјетињства мог;
На вашим врховима се њишу
Дани лутања мог.

Али у вече заходно,
Када сребрни ваздух вила
Кроз ваше грање вири,
Кад вео бреза виси
У мјесечини мекој,
Када свијетли путник неба
Њему похрљеле душе
Жедном светлошћу веже,
Тада на вашим деблима виси
Сјен боне сјете,
И у замршају ваших грана
Сјају и мркну тајне,
Као у груд`ма молећа
Пред богом скромна душа.

Колико пута, када подневни жар
Окупи чело с хиљаду стрела
И кад ми тешко би,
Нађох у вашем подножју милом
Стољетни хлад,
Што ми сва чула опија слатко
Ко вино стољетно!
Тада ја, син обећања,
Лежо сам сањајући
У вашем подножју тихом,
Ви зелени небески стубови,
Док су по вашим гранама
Летиле гори и доли
Небесне златне наде.

Вас, о стабла,
Као најљепша божанска чеда
Славим ја.
Пред нама - бићима живим
Стојите ви,
И ваше круне чувају
У збору слатких прича
Сву прошлост; -
Ви ћете бити и пошље нас
И ваша здрава срж
У себи храни
Клицу будућности
У хладном ћутању свом.
И сасвим безбрижно
За прошлост и будућност
Поклањате нам, ви знанци мили,
Хлада и плода,
Мириса и љепоте;
У величанстевном ћутању
Растете вјечно
Над виком и тјеском гомила,
Па опет зато нијесте горди.
Благо се сагињете
Људима доли
И кротко дижете поглед
У ноћних звијезда сјај.
О, ви који ме љубите,
Посадите ми стабла по гробу,
Нека њихове жиле обухвате ми тело,
Ко брижне руке;
И нек ми њихови врси,
Сагињући се, пјевају
О прољећу, које сам негда гледо,
А које више гледати нећу.