РОБ - Мари Маделен

Како ми срце чезне, све канда
Мре, смеђи робе из Самарканда!

Ко плам и отров све сунце згара,
И град и море у огањ ствара;
У моје беле дворе хајд` са мном!

Љубићу бледе усне ти страсне, -
Ко смрт су тужне очи ти красне.

Укочен, празан поглед ти стоји
Под меком свилом трепавка твоји`,
О ти најљепши из Самарканда!

Још ћутиш? Уста - стење ти ледно!
На кољена ти, о псето једно!

Над одром - што је обрубљен фином
Чипком - што снива за балдахином,
Виси бич један држаљке златне.

Клечи, ти робе дрски и смјели!
Хај, славно ли те згађа бич врели!

---------------------------------------------

И чудно, дивно, као у роси,
Лотово цвеће сја ти у коси
И капља крви на твоме т`јелу!