СМИРАЈ СУНЦА - Хајнрих Хајне

4.

Лепо је сунце мирно
У море заронило;
И већ на тамну воду
Ноћне су боје пале,
Још само вечерња црвен
По њој просипа златна кандила,
И шумно царство плиме
На жал потискује таласе беле,
Што подскакују радосно,
Као кудрави јањци,
Што их увече чобанче
Уз песму кући гони.

"Како је лепо сунце!"
Тако, по дугу ћутању, рече пријатељ мој
Што је по жалу са мном ходио;
И пола у шали а пола у сети,
Увераво ме: како је сунце
Једна госпођа лепа,
Што се из конвенијенце,
Удала за старог морског бога;
У дану она весело ходи
По високоме небу,
Огрнута пурпуром,
Расипајући драгуље,
Опште вољена и опште слављена
Од сваког створа на свету;
И сва створења на свету
Радују се топлоти
И сјају њенога лица;
Но, присиљена, увече
Неутешно се опет враћа
У мокру кућу, у пусте руке
Седога мужа.
"Веруј ми", - продужи пријатељ мој,
А при том смејао се и уздисао
И опет смејао -
"Они проводе доле најнежнији брак!
Или спавају или се свађају
Тако да море стога захуји,
И лађар чује у хуци вала
Где старац своју жену грди:
"Ти обла роспијо светска!
Ти ждрако намигушо!
По цео дан за друге гориш,
А ноћу за ме хладна си и уморена!"
После буквице ове, та то се већ разуме,
Госпођа - сунце - у грдни удари плач
И тако дуго запева, да бог морски
Наједном у очајању из одра искочи свога
И хитро у морску заплива раван,
Да себи дође на свежем ваздуху ноћи.
Тако сам прошле ноћи видо га и ја сам
Како до пола груди из мора вири;
Имо је један збун од жуте фанеле,
И једну као љиљан белу капицу ноћну,
И блед и увео лик.