ЗАЛАЗАК СУНЦА - Хајнрих Хајне

3

Пламено сунце тоне
У бесно и најежено,
Сребрно  - сиво море;
Ваздушне слике, задахнуте пурпуром,
За њим стреме и плове, а спроћу,
Из тамног вела јесенских облака, тужна
И смртно бледа лика,
Избија месец,

Док за њим звезде, светлосне искре,
У тамној даљини трепте.
На небу блистали су негда
У брачној вези
Луна, богиња, и Сол, бог,
А около њих су врвеле звезде,
Њина малена, невина деца.

Али злуради језици шапутали су о свађи,
И крвнички се растави
Високи, светли пар.

Сад обдан, у осамљеноме блеску,
Онамо горе, шета се сунчани бог,
Због своје велељепности
Много опеван и обожаван
Од гордих и срећом прекаљених људи.
Но обноћ
По небу ходи Луна,
Сирота мати,
С убогом звезданом децом,
И сјаје у тихој сети,
А заљубљене цуре и њежни песници
Посвећују јој сузе и песме.

Мекана луна! С чувствима жене,
Још увек љуби лепога мужа.
Увече, дрхћући бледа,
Из лака облака вири,
И с болом погледа она за одлазником,
И брижно би га хтела да зове: "О, дођи!
Дођи! за тобом деца чезну!"
Али пркосни бог сунца
На њезин поглед плане
У двоструком пурпуру,
Од гњева и бола,
И неумољив он хита доле
У свој водени, хладни одар удовца.

Паки, подмукли језици
Тако су донели, ето, боле и пропаст
И самих вечних богова.
И сад кукавни богови, на небу горе,
Лутају пуни туге,
Неутешени, по бескрајноме путу,
И не могу да умру,
И за њиме се вуче
Њихова сјајна беда.
А ја пак, човек,
Што сам из праха нико, што сам усрећен смрћу,
Ја нећу јадати више.