КАМЕНА ПЕЋИНА - Десанка Максимовић

Завирим једном у пећину камену,
кад тамо чудне се догађају ствари:
цар патуљака, станар пећине стари,
може му бити и хиљаду лета,
ставио круну од каменог цвета,
сва се провиди као бистар вода,
и свуд около пећини са свода
блиста исто тако камено цвеће.
Пред царем и за њим патуљака свита,
у руци сви носе светло, биљурно грање
и један из камене књиге чита:
- Царе, срећно ти било крунисање!
Круна је твоја грађена билион лета
од суза којима плачу стене,
од росе камене и каменог цвета.

И ја хтедох да пођем на крунисање,
али ми се са оближње гране јави
птичица нека живахна и сура
што крај гнезда у рачвама стражари.
- Нису то патуљци живи, прави,
сви су они од камена, биљура,
и свита, и читач, и цар њихов стари;
а глас онај што се њихов чини
жамор је ветра што се изгубио
давно, прадавно у овој пећини.