ПОТОПНИК - Хајнрих Хајне

3.

Нада и љубав! Све је срушено!
А и ја сам, ко лешина једна
Што је срдито избаци море,
Лежим на жалу,
На пустом голом жалу.

Преда мном морска пустош се ваља,
А за мном лежи мука и беда,
А поврх мене облаци блуде,
Безличне, суре кћери ваздуха,
Што у маглене чабре из мора
Воду црпају,
И с мукама је вуку и вуку,
И снова у море искрећу -
Један отужни, досадни труд,
И узалудни баш ко и живот мој.

Валови хукте, галебови круче,
Спомени давни обвејавају ме,
Покојних снова угасле слике,
Болне и слатке, васкрсавају.

На даљнем северу живи
Једна отмена госпа,
Лепа, краљевски лепа.
Њен вити селвије стас
Обвија бела разблудна хаљина;
Тамни увојци густи,
Слевајући се ко једна блажена ноћ
Са главе, с круном од плетенице,
Коврчају се слатко и сањиво
Око слаткога, бледога лика,
А из тог слатког, бледога лика
Велико и заносно светли се око,
Ко једно црно сунце.
О црно сунце, како сам често
Зачаран засто, из тебе пио
Плам бесни надахнућа,
И стајо и посрто ватром опијен,
А кротко, исто ко голуб,
Смехуљак лебдио је
Около усана гордих,
И лепе усне горде
Издисавале су речи
Слатке ко месечина
И нежне ко мирис руже -
И моја душа дизала се и крилила,
Ко један оро, високо у небо.

Ћутите ви, вали и галебови!
Прошло је све, и срећа и нада,
Нада и љубав! Ја лежим на тлу
Пусти и бедни потопник,
И зажарено притискам лице
На влажни песак.