Очију дубоких дјеца расту, гледе,
Не појмећи ништа, расту и премину,
И сви људи својим путевима греде.
И плодови слатки из горчине сину,
И ко мртве птице падају с врхова,
И дан који леже, и с трулежа гину.
И све вјетар вије, и све опет снова
Слушамо, зборимо, теку речи врела,
И ћутимо радост и умор удова.
И путеви воде кроз траву, и села
Свуда, пуна грања, бара, блеска зрака,
И мјеста ужасна и смртно повела...
Што су подигнута? Што су неједнака
И безбројно многа, ко у гори биља?
Откуд изменице смех, плач и бол јака?
Шта нам све вриједе и та игра, збиља,
Нама великијем, што вјечито сами,
Лутамо и никад не тражимо циља?
Шта вреди видјети силне разнолије?
Ипак много каже који каже "вече",
Реч из које мисо крупна и бол лије,
Ко из шупљег сата мед тешки што тече.
Не појмећи ништа, расту и премину,
И сви људи својим путевима греде.
И плодови слатки из горчине сину,
И ко мртве птице падају с врхова,
И дан који леже, и с трулежа гину.
И све вјетар вије, и све опет снова
Слушамо, зборимо, теку речи врела,
И ћутимо радост и умор удова.
И путеви воде кроз траву, и села
Свуда, пуна грања, бара, блеска зрака,
И мјеста ужасна и смртно повела...
Што су подигнута? Што су неједнака
И безбројно многа, ко у гори биља?
Откуд изменице смех, плач и бол јака?
Шта нам све вриједе и та игра, збиља,
Нама великијем, што вјечито сами,
Лутамо и никад не тражимо циља?
Шта вреди видјети силне разнолије?
Ипак много каже који каже "вече",
Реч из које мисо крупна и бол лије,
Ко из шупљег сата мед тешки што тече.
Нема коментара:
Постави коментар