Још на лицу њихов дах осјећам лаки:
Како може бити да ти скоро дани
Прођоше за вазда и премину сваки?
Ово је ствар коју нико не рашчлани,
И боља је грожња него да се јада
Како све одмиче ко ток непрестани;
И, незапречено ничим, моје Ја да
Исходи из лудог чеда при сисаљци,
Што ми је ко мукло псето страно сада.
И: прије сто љета да ја овде стоја`,
И моји праоци, у мртвачкој хаљци,
Да су са мном сродни ко и коса моја.
Тако са мном једно ко и коса моја.
Како може бити да ти скоро дани
Прођоше за вазда и премину сваки?
Ово је ствар коју нико не рашчлани,
И боља је грожња него да се јада
Како све одмиче ко ток непрестани;
И, незапречено ничим, моје Ја да
Исходи из лудог чеда при сисаљци,
Што ми је ко мукло псето страно сада.
И: прије сто љета да ја овде стоја`,
И моји праоци, у мртвачкој хаљци,
Да су са мном сродни ко и коса моја.
Тако са мном једно ко и коса моја.
Нема коментара:
Постави коментар