ГРЧКИ БОГОВИ - Хајнрих Хајне

6.

Пуни месече, у твоме сјају
Ко течно злато блиста се море;
Ко светлост дана, но сутоном омађијан,
Он лежи изнад далеких обала равних;
А на јасноплавоме, беззвезданоме небу,
Лебде облаци бели,
Ко горостасне слике богова
Од снежно сјајних мрамора.

Не, никад оно облаци нису!
Оно су сами богови Јеладе, они
Што негда тако радосно владаше светом,
А сада, истиснути и узумрли,
Као огромне сабласти блуде
По поноћњему небу.

Задивљен и чудесно опсењен, ја посматрам
Овај пантеон ваздушни,
Свечано нема и грозно потиштена
Џиновска лица.
Оно је тамо Крон, небесни краљ;
Ко снег су беле његове косе,
Чувене косе, које су Олимп тресле;
Он угашену у руци држи муњу,
А на лицу му беда је и јад
И јоште увек стара охолост.
То беху боља времена, о Зевсе,
Кад си оно небески уживао
У детићима, нимфама и хекатомбама!
Но ни богова вечита није власт,
Ступају млади и старе потискују,
Ко ти сам што си негда седога оца
И всоје стрице титане потисно,
Јупитере парицидо!
И тебе познајем, горда Јуноно!
Покрај све твоје љубоморне скрби,
Ипак је другој у део скиптар пао,
И ти небесна краљица ниси више,
И твоје велико око обамрло је,
Твоје љиљанске руке су немоћне,
И никад више твоја освета неће стићи
Богом оплођену деву
И чудотворног сина божијег.
И тебе знадем, Паладо Атено!
Зар ниси могла штитом и знањем
Отклонит пропаст богова?
И тебе знадем ја, и тебе, Афродито,
Некада златна, а сада сребрна!
Истина тебе још увек реси драгости појас,
Али ја ипак потајну грозу
Од твоје лепоте ћутим,
И кад би хтело да ме усрећи благо ти тело
Као јунаке друге, ја бих од страха умро, -
Као богиња мртва јављаш се мени,
Венеро Либитино!
Не гледа више с љубављу на те,
Тамо, страхотни Арес.
Гле, тако тужно погледа Фебо Аполон,
Младић. Његова лира ћути,
Штоно је негда тако радосно
При гозби богова одзвањала.
Но још тужније Хефаист мотри.
И, у истини, никад се више неће
Хромави плести у посо Хебе,
Нити на збору точити брижно
Опојни нектар. - И давно угашен је
Неугасиви богова грохот.

Ја вас никада нисам љубио, ви богови!
Мени су одвратни Грци,
А и Римљани су ми мрски.
Но свето сажаљење и језовита самилост
Прожима моје срце
Када вас тамо горе ја сада гледам,
Богови напуштени,
Ви мртве ноћне сенке луталице,
Слабе ко магле што их разгони ветар, -
И када помислим само
Како су кукавни и ветрењасти
Богови што су победили вас,
Ти нови владајући жалосни богови,
Злураде душе у овчијој бунди кротости, -
О, тада спопане ме један мрачни гнев,
И срушити бих хтео све нове храмове,
И борити се за вас, ви стари богови.
За вас и ваше добро амрозијско право,
И пред високе ваше олтаре,
Снова подигнуте и жртвом окађене,
На колена бих хтео панути
И уздигнутих руку молити.

Но што му драго, ви стари богови,
Мада сте некад у борби људи
Увек на страни победиоца били,
Ипак је човек од вас великодушнији,
И у богова борби ја сада стојим,
Ево, на страни богова побеђенијех.

* * *

Тако ја рекох и видно румен обли
Сврх мене бледе облачне слике;
Погледаше ме ко самртници
Болом преображени, и учас нестаде их.
Баш тада месец се склони
За облак што се тамније навуче горе;
И море високо пљусну,
И победнички на плавом небу
Ступише вечне звезде.