ПОСЕЈДОН - Хајнрих Хајне

5

Суначни су се зраци играли
Сврх мора усколебана;
Далеко, у сидришту се светлила лађа
Што је требала да ме
Пут завичаја носи;
Али још ветра повољног није било,
И ја сам јоште мирно на белом пруду
Самотнога жала седео.
И ту сам чито песму о Одисеју,
Стару, вечито младу песму,
Из чијих морем ожуборених листова
Радосно ми се јави
Богова дах
И човечанства пролеће сјајно,
И цветно доба Јеладе.

Моје је благородно срце
Верно пратило
Сина Лаерта у блудњи и у патњи,
И уцвељено седало с њиме
На гостопримна огњишта,
Где пурпур краљице преду,
И помогло му у лажи и сретном бекству
Из дивских шпиља и загрљаја нимфа,
И пратило га у мрачној ноћи,
У бури и бродолому,
И с њиме патило неисказану беду.
Ја уздишући рекох: "Ти, зли Посејдоне,
Твоја је срџба грозна,
И ја се сам бојим
За свој повратак".
Тек ово изустих
Запени море,
А из валова белих провири,
Под венцем трске, глава морског бога,
И поругљиво викну:

"Не бој се, песничићу!
Ја погибији нећу изврћи труни једне
Убогу лађицу твоју,
Нити твој драги живот страшити
Одвећ опасним зибањем.
Јер ти ме, песничићу,
Никад љутио ниси,
Ниси ми ни једну циглу
Кулицу окрњио
На светој тврђи Пријамовој,
Нити си иједну длачицу опрљио
На оку мог сина Полифема,
И код мене те никад
Саветом штитила није
Богиња мудрости Палада Атена".

Тако Посејдон викну
И опет у море урони;
А на досетку грубу водочовека поморца
Грохотом засмеја се
Под водом Амфитрита, здепаста жена-риба
И глупе кћери Нереја.