ПО ПАВЛУ ВЕРЛЕНУ - Херман Хесе

Ја опет о једној непознатој снивам,
С којом често у сну био сам и бивам.

Ми се милујемо и тихо, ко даси,
Њена мала рука све ми глади власи.

Она појми моје биће загонетно
И знаде да чита ово срце сетно.

Питаш је ли плава. Не знам. Ал` је чедна
И њено је лице као бајка једна.

А како се зове? Не знам. Тек јој име
Тако слатко звони ко небесне риме -

Као име којим зовеш мило своје
А што је далеко, изгубљено што је.

Тавном бојом звони глас јој лепог грла,
Ко глас лепе драге што нам је умрла.