ДВА ДАНА У ШУМИ - Десанка Максимовић

1.

Над провалу сам се нагла шуме борове,
пуну хладовите тајне и камениту;
тамо Бог шаље само тамне створове;
сунце је огреје само кад је у зениту.

Маховина ко вечни сан по свему попала,
и све је дубок зелени вир ћутања:
не чују се крила, ни срнина лака стопала,
ни веверичина по гранама лутања.

Драги, што ниси овде да ми, ко сноп сунчане жице,
улијеш смелост и поведеш провали до самог задна;
машући насумице рукама као слепе тице,
да спустимо се до помрчина вечних извора хладна.

Тамо  бисмо можда доживели радост чудну:
да, иза мрежа што их је паучица спрела,
ко самоникла радост срца у дну,
сретне нас сред провале малена јагода зрела.

2.

Слична сам вечерас, драги, брдске биљке струку.
У мени као цвет под снегом спава све што је чулно.
Не желим сада ни твоју реч нежну, ни руку;
све људско сад ми је тамно и богохулно.

Сад хоћу да сневам сама под неба окриљем,
међ тицама ливадским ко међ стадом овчарица,
и, пунећи наручја мирисним биљем,
да пустим душу нек бива час дете, час тиха старица.

Милоште твоје данас могле би да смање
лепоту ћутања и месечевог мртвог лика;
ја волим сада да гледам како се грање
грли у дољи као руке вереника.

Не треба ми вечерас ни твоје мудрости дивне:
слушајући глас вечером занете тице,
и бројећи небом звездане гривне,
ја појмим вечерас све ко древне пророчице.