КО ПАСТИР... - Хајнрих Хајне

Ко пастир ја сам постављен био
Да тебе, јагње, чувам век цио;
Ја сам те хлебом хранио својим,
Водио врелу њим да те појим.
Када је снежни северац вејо,
На својим сам те недрима грејо,
Уза те чврсто приљубљен био.
Када је с неба дажд силни лио,
И кад се поток с вуком, ко стрела,
Утркивао сред горског ждрела,
И кад гром јелу цепа и бије,
Тебе страх никад хватао није.
На мом крилу, безбрижно, ти`о,
Ти си сневала сан благ и мио.
Но моје руке клонуше, тупа
И бледа самрт све ближе ступа,
Прикрада ми се! Радости, наде,
Игре пастира, све крај имаде.
О боже, теби у руке смерни
Полаже пастир свој штап - ти верни
И кротки чувар, са душом целом,
Буди убогом јагњету белом.
Кад скоро бледом свелом пастиру
Склопе се очи у вечном миру, -
Ти не допусти да игде слепо
Трње убоде јагње ми лепо,
О, не дај њено руно да пара
Драча и мрља каљужа бара;
О, дај нек свуда на овом свету
Свака јој стаза буде у цвету;
И дај нек спава и снева ти`о,
Ко некад на мом крилу, сан мио.