ГРЕНАДИРИ - Хајнрих Хајне

Пут Француске се из руског ропства
Два гренадиру врну,
И у Немачкој кад коначише,
У чаму клонуше црну.

Француска да је пропала цела,
Глас им допаде зао;
Сва је разбијена војска, и цар је,
И цар је у ропство пао.

Њих обојицу облише сузе
С вести што душу пара.
Један ће рећи: "Како ме боли
И пече рана стара!"

Други ће: "Све је прошло! С тобом бих
Смрт и ја хтео, али
Имадем жену и дете, без мене
У беду они би пали".

"Шта ме се тиче жена и дете,
Нек просе, свет би им дао;
Ја вишу бригу бринем, - мој цар је,
Мој цар је у ропство пао!

Једну ми молбу чуј друже: ако
Сам умрем овде на страни,
У Француску ми тело однеси,
У Француској ме сахрани.

На груд ми стави Легију части,
Што је стекох у војни;
У руку верну пушку ми метни,
И мач ми опаши бојни.

Тако у гробу хоћу да лежим
И слуктим ко стражар крути,
Докле не чујем, уз рик топова,
С вриском бат коња љути`.

Тад ће цар јездит про гроба мог, јуриш
Свуд пољем уздрхтаним;
Тад ћу ја устат с мачем из гроба, -
Да цара, да цара браним!"