УСТАНИКОВО ХОДОЧАШЋЕ - Десанка Максимовић

Планино, кад год кроза те ступам,
то је ходочашће;
дрвеће твоје беше ми место сестара,
уместо мајки,
у њему нађох хиљадама браће.

У час одсудни однекуд са небеса
ти се спусти као зелено привиђење
и све нас оте
гониоцу из разјарених чељусти,
у море крви спасења баци котве.

Ти спасе моју колевку и потомство,
пред гониоцем истури груди храшће,
буква нејач прихвати и отхрани,
бар нам кровом поста
и разговором сваки лист на грани.

Планино, ти се као вал зелени
диже и погаси око нас пожаре,
разви барјаке мећава и студи,
и, замећући нам траг пред гониоцем,
показа срце веће него људи.

Планино, отаџбино друга у отаџбини,
једини некад преостали шанче,
преживели борац пада ти ничице
пред жбуње клеке
и, ко од ране што мукло тишти, плаче.